Oct 26, 2013

Šeher. Fragmenti.



Kad je mamina ruka koja je mahala kroz prozor voza nestala u krivini, ostala sam potpuno sama u nepoznatom gradu. 
Stan sam iznajmila nadomak Baš čaršije, kod izvesnog Mithata S. mladog profesora filozofije. Do te kuće, dolazilo se strmom ulicom uzbrdo, pored "Starog sata". Bio je friško oženjen nekom primitivkom iz Goražda, zaboravih joj ime. Mati mu je bila Albanka iz Ulcinja, a otac pokojni. Baškarili su se, kao vlasnici cele zgrade podeljene na stanove, sve dok nije zaškripalo s novcima. Navodno je ta mati donela velik miraz, zbog kog su onomad bili imućnija porodica u kraju. Onda su počeli da daju u zakup deo po deo. Tako meni zapade ta sobica, samo vratima odvojena od njihove. Ničega se nisu ustručavali, pa sam kirijom plaćala i kasne noćne razgovore, njihove grlate prijatelje, glupe Goraždankine telefonske razgovore, i šta sve ne. 
Potiskujući gađenje na njihovu intimu, na njene neoprane gaće i čarape koje sam zaticala na podu kupatila, večito ostavljene da se kisele u limenom lavoru, na njeno klečanje dok razvlači pitu i žonglira pljosnatim i gnjecavim parčetom testa oko glave, pa na dole, na čudni, konstantni i neodređeni  vonj njihovog stana, provela sam tu neko vreme. U njihovu kuhinju nisam smela da uđem ni po čašu vode. Nisam pitala zašto. Možda nisam bila košer, đavo će ga znati zašto. Ona je za sebe ponosno govorila da je ortodoksna muslimanka. Značenje reči joj je valjda filozof objasnio, jer ona pošteno nije mogla ni da ga izgovori. Kupanje je bilo dozvoljeno, ako ostane tople vode. Uglavnom nije ostajalo, pa sam posle tuširanja/polivanja hladnim, tankim mlazom, trčala u sobu pod čaršave, dok se ne reanimiram iz hipotermije; Srećom, ostala sam tu samo godinu dana, dok nisam položila sve ispite u junskom roku, što je bio uslov za premeštaj, kod kuće. 
Elem;
Nisam u tom gradu imala ni prijatelje ni poznanike. A pitala sam se gde se dede ona poslovična gostoljubivost i otvorenost sarajevske raje. Vreme bez igde ikoga provodila sam uglavnom pod čkiljavom sijalicom od 60 vati, praveći skice i čitajući knjige. Kad bi samoća postala neizdržljiva, i sve mi dosadilo, išla bih u šetnje, razgledala izloge na Čaršiji, sedela na klupi kraj Miljacke bez misli. Jednom sam htela da uđem u katedralu, da se pravim katolik, pa da ispovedim makar-šta u onoj kabinici, samo da mogu da razgovaram s nekim. Odbacila sam tu ideju. U našoj crkvi sam mogla samo da sedim, tamo nema kabinice. Ali retko sam zalazila u crkvu, svega dva ili tri puta. Tamo bih bivala nekako, još neraspoloženija, zbog pomrčine, tamjana i  žene u crnom, pakosnog pogleda, što je prodavala voštanice.
Hranila sam se u menzi koja je imala izbor od tri vrste jela, sva tri istog ustajalog ukusa. Za stolom sam sedela sama. Alternativa menzi su bile pekare i ćevabdžinice. Novac za hranu, smeštaj i džeparac, dobijala sam od kuće na svake dve nedelje. Jednog petka, otišla sam sa dostavnicom na poštu, ali pošta je bila zatvorena. Bio je praznik. Računajući na pošiljku, potpuno nepromišljeno, nisam ostavila novac u rezervi. Računala sam da ću ih rutinski podići. Preostalo mi je jedino da premostim vikend sa nešto pti bera i čaja od kamilice. U subotu sam iskrckala poslednje mrve iz kutije. Ostatak dana pila sam samo čaj od kamilice. Kada sam kasnije čitala ispovesti ljudi koji su o tome pisali, tačno sam znala, na šta misle kada kažu da kad znaš da hrane nema, glad postaje sve nepodnošljivija. U nedelju ujutro, skuvala sam čaj od iskorišćene kesice od sinoć. Samo sam je prelila vrućom vodom. Nisam mogla da se skoncentrišem, pa sam krenula u šetnju. Pekla me samoća, i osećala sam se jadnije nego ikad. Prolazilo mi je kroz glavu da pozovem moje, možda nešto smisle...Ali sam odustala, bojeći se da će se samo uzrujati, a znamo i oni i ja da ovde ne poznajem nikoga od koga bih novac mogla pozajmiti. Nekoliko puta sam prošla kaldrmom ispred burekdžinice, sve dok nisam shvatila da postajem upadljiva. Samu sebe sam prenerazila mišlju, da uđem unutra i zamolim za porciju bureka na odloženo plaćanje, na poverenje. Lomila sam se. Sramota je. Odustajem. Krećem gore, uz ulicu. Ipak, vraćam se, pa kobajagi gledam srebro u izlogu. Ipak, neću, odlazim. No, vraćam se, idem niz kaldrmu prema buregdžinici. Imam samo još ovu šansu, jer sam toliko puta prošla, da me je pekar uočio. U magnovenju, šacnem da nema mušterija (biće manja sramota, pomislih), prelomim i uđem u buregdžinicu. Crvena u licu kao bulka, jedva promucam molbu pekarskom kalfi. On se bez razmišljanja maši za tepsiju, baci na kantar 250 grama bureka, vešto ga zamota u pak papir i pruži na stakleni pult u visini mojih očiju. Nemoj, bona, ne treba da dolaziš u ponedjeljak, časti kuća, reče. Nasmeši se I odmahne rukom.

Ne mogu nikad zaboraviti pekarskog kalfu i taj burek.
I ne mogu zaboraviti osećaj sramote. Zbog bureka. Zbog gladi.
Nikad više nisam prošla tom džadom.


Jan 4, 2012

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

,
video
Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca,  da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju  po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad trčiš kući bos; Jer kad podne odzvoni, sramota je zateći se nepozvan kod nekog u vreme ručka.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
eki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.

Oct 15, 2011

Poruka u boci

Jednom sam od pravog, pravcatog mornara, (koji je bio moj momak, uzgred rečeno, oficir) dobila poruku iz boce, koju je bacio u more u Mesinskom tesnacu, kod Sicilije. Ribari iz tog kraja znaju za običaj, pa kad naiđu na te boce, izvade pisma i pošalju ih na priložene adrese. To me je potpuno fasciniralo. Čuvam je i danas.
Napisati post ili štogod drugo na Internetu, tom ogromnom prostranstvu, za mene je isto kao baciti takvu bocu u more: Nikad ne znaš gde će otplutati, ko će bocu otvoriti i do koga će poruka stići.
  •  
 Pre dvadeset godina, morali smo napustiti jedan grad u kome smo živeli; Mislili smo da je to privremeno. Predmete sentimentalne vrednosti ostavili smo kod najbližih komšija, a poneli samo lične stvari. Glupo, zar ne? Ali s obzirom da smo imali svega nekoliko sati za sve odluke....Ko je mogao da pretpostavi...
Jedni su predmete vratili. Klub fotelje, sto, jedna mrtva priroda (Cveće) ulje na platnu i lampu sa roza abažurom;
Drugi su na čuvanje primili nekoliko slika, ulja na platnu: Slavsku ikonu, moje studentske radove i radove mojih kolega (neki su sada svetski poznata imena) i tri ulja koja su pripadala mojoj baki. Nazad smo dobili samo slavsku ikonu. Baš me čudi.
Nismo imali kome da se žalimo tada, a možda smo imali i važnija posla. Nisam imala niti jednu fotografiju bilo čega. Pre desetak godina setila sam se nekakvog starog VHS snimka; Pravili smo ga zbog sasvim intimnog razloga koji veze nije imao sa snimanjem stana. Kad sam ga pregledala videla sam i ono što je ukradeno. Pošto sam ja spora, ali dostižna, tek nedavno sam ga prebacila sa VHS-a na DVD, pa sa toga napravila capture, itd, itd....Film je dugačak, pa sam ga maksimalno skratila, izbacila sebe kako se muvam naokolo, montirala "kao nogama", totalno trapavo, ali on je tu samo kao corpus delicti.


video


Puštam sada ovu moju "poruku u boci", možda je struje odnesu u dobrom pravcu, možda neko, nekada ovo pročita, pogleda slike...I ko zna...


Aug 12, 2011

Lav stori

Bili smo sigurni da ćemo naći sobu u malom ribarskom mestašcetu, gde smo se zaputili na blef, bez rezervacije. Bilo je sparno i vrelo kad smo parkirali auto, posle dugog puta, ispred turističke agencije. Kovrdžava crnka nam je ubedljivo saopštila, a da nismo ni rečenicu završili: No rums. Evriting ful. Baš divno. Gud for as. Naravno, nepokolebljivo smo zasukali nogavice i krenuli od jedne do druge kuće sa spuštenim tendama i to još u vreme sieste, da u sebi dokažemo crnki da greši. Sunce je već bilo blizu vrhova plavičastih brda u daljini, kad smo naišli na pretposlednju u nizu bašti koje su delovale vrlo privatno, pa smo  pomislili da je crnka iz agencije ipak dobro obaveštena. Helou, rums? Eni fri rums? Iza krupne siluete na vratima šarmantne mediteranske vile, gorelo je žuto svetlo. Za stolom na terasi, na šarenoj mušemi mamila je crvena lubenica, lepa kao sa akvarela. Domaćin se očito sladio. On priđe ogradi, osmotri nas ozbiljno, odmaknuvši glavu unazad kao da je dalekovid i upita odakle smo. Odgovor mu razvuče osmeh. Jes, jes, kam in - ima! - neočekivano ubaci i poznatu reč. Mi se obradovasmo kao deca. Janis (ubrzo saznasmo ime) nas hitro uvuče u dvorište, pozva ženu odnekud sa sprata, popnu se sa nama gore da vidimo u belo okrečenu sobu sa plavim šalukatrama, muškatlama u prozorima i čistim belim čaršavima na krevetima. Ljubazno pita, da li nam odgovara. Ma, san snova, ali ne znam kako to na engleski da prevedem...Dream of the dreams, maybe...Uselili smo se u roku od pola sata i krenuli da tražimo restoran u kom bismo večerali ili neki fast fud giros, ali u bašti pod tendom, na stolu sa šarenom mušemom, pušile su se sarmice uvijene u lišće vinove loze, kajmak u zemljanoj činiji i pita od vanile. Sve kao kod kuće, osim pite od vanile, to sam prvi put probala. Sledećih deset dana, Janis nam je diskretno ugađao kao da smo njegova deca, koja inače žive i rade u tuđini, kako Janis kaže. Izbegavali smo Janisove sitne, svakodnevne ljubaznosti koliko god smo mogli, jer mu ništa zauzvrat nismo mogli ponuditi ovde u njegovoj kući. A on kao da uopšte za to nije mario. Pitali smo se kakav je to čovek Janis. Kako je moguće da postoji tako ljubazan čovek. Neodređen je bio i u vezi izdavanja pansiona; Reče, ne izdaje uvek i svakom. Pa, i to je u redu. Neka radi čovek kako želi. I tako smo divno živeli nas četvoro skoro deset dana; Zajedno smo nabavljali namirnice, zajedno se okupljali oko stola, pili kafu, jeli voće, sporazumevali se rukama, nogama, na nemačkom, srpskom i engleskom, i bezbroj puta izgovorili efharisto, Janisu i Froso. Poslednje večeri pred polazak, insistirao je da idemo na večeru u restoran  njegovog prijatelja. Poručivao je dugo; Kaže,  bio je konobar, nekad davno, pa zna šta hoće i kako hoće da se spremi hrana. Kaže, otišao je iz sela, baš odavde, ispred ovog platana pored kojeg sad sedimo; Tu je stizao autobus svake srede; Otišao je sa jednim koferom; Imao je sreće da se zaposli u velikom berlinskom restoranu; Dugo je prao sudove; Kad su ruke počele da mu krvare, unapređen je u konobara i tako dalje;
A onda je došla Marija. Beograđanka. Crna, lepa, zgodna; Sinuše mu oči  na čas dok je to govorio; Vitka i visoka; Zbog Janisa je nosila baletanke; Zaposlila se kao kuvarica. Perfekt kuk, kaže Janis. Kad završe posao, volela je da ide na Cigane, da lumpuje; Pevala je i igrala, temperamentna Marija, a Janis je obožavao; Voleo sam je vise od zivota, kaže. Senka pređe Janisu preko lica. Mi se uozbiljismo, a i atmosfera se nekako promeni, kao da se fenjeri utuliše....Kao da Marija, nevidljiva, zauze mesto na četvrtoj praznoj stolici, te sluša i gleda svog Janisa kako o njoj priča i stvara nam ubedljive slike koje nas uvlače u priču. Radili su dan i noć, Janis i Marija. Hard džob, veri hard...Skupljali su novac i maštali o restoranu, sa pansionom, baš ovde u Janisovom rodnom selu. Isplanirali su sve detalje; Maria, moya Maria...Iznenada, klonu Janisova glava iznad stola i široka ramena zatresu mu se u dva drhtaja; Plače Janis. Rukom brzo zakloni oči i otare suze. Uze da smota cigaretu, da uposli ruke, i nastavi da priča; Gazda poslao Mariju da radi u drugom restoranu. Čekao je Janis te večeri da se vrati, a onda ga zvali iz bolnice da hitno dođe. Saobraćajka kažu. Nikome ništa, ogrebotine samo, no jedino Marija loše. Lekarima rekla da zovu Janisa, sačekala ga i izdahnula. Krupne suze, jednu za drugom upi plavo-bela salveta. Vratio se Janis kući, nije dugo čekao. Nije mogao da ostane tamo gde ga sve podsećalo na Mariju. Restoran nije više želeo. Novac je uložio u posao s maslinama. To je i njegov otac radio. Oženio Froso i rodio dva sina. Sagradio kuću na dva sprata, svakom sinu po jedan. Sad su prazni jer sinovi žive daleko. Tako u njih može da smesti retke turiste; Samo one što govore Marijinim jezikom; Da on sluša i da se seća.