Oct 26, 2013

Sramota



Kad je voz zavio za krivinu i mamina ruka koja je mahala mi nestala iz vida, ostala sam potpuno sama u nepoznatom gradu. 
Stan sam iznajmila nadomak Baš čaršije, kod izvesnog Mithata S. mladog profesora filozofije. Do te kuće, dolazilo se strmom ulicom uzbrdo, pored "Starog sata". Bio je friško oženjen nekom primitivkom iz Goražda, zaboravih joj ime. Mati mu je bila Šiptarka iz Ulcinja, a otac pokojni. Baškarili su se, kao vlasnici cele zgrade podeljene na stanove, sve dok nije zaškripalo s novcima. Navodno je ta mati donela velik miraz, zbog kog su onomad bili imućnija porodica u kraju. Onda su počeli da daju u zakup deo po deo. Tako meni zapade ta sobica, samo vratima odvojena od njihove. Ničega se nisu ustručavali, pa sam kirijom plaćala i kasne noćne razgovore, njihove grlate prijatelje, glupe Goraždankine telefonske razgovore, i šta sve ne. 
Potiskujući gađenje na njihovu intimu, na njene neoprane gaće i čarape koje sam zaticala na podu kupatila, večito ostavljene da se kisele u limenom lavoru, na njeno klečanje dok razvlači pitu i žonglira pljosnatim i gnjecavim parčetom testa oko glave, pa na dole, na čudni, konstantni i neodređeni  vonj njihovog stana, provela sam tu neko vreme. U njihovu kuhinju nisam smela da uđem ni po čašu vode. Nisam pitala zašto. Možda nisam bila košer, đavo će ga znati zašto. Ona je za sebe ponosno govorila da je ortodoksna muslimanka. Značenje reči joj je valjda filozof objasnio, jer ona pošteno nije mogla ni da ga izgovori. Kupati sam se smela, ako ostane tople vode. Uglavnom nije ostajalo, pa sam posle tuširanja tankim mlazom, trčala u sobu pod čaršave, dok se ne reanimiram i ne povratim normalnu boju kože, iz modre u roskastu. Srećom, ostala sam tu samo godinu dana, dok nisam položila sve ispite u junskom roku, što je bio uslov za premeštaj na drugu Akademiju, kod kuće. 
Elem;
Nisam u tom gradu imala ni prijatelje ni poznanike. A pitala sam se gde se dede ona poslovična gostoljubivost i otvorenost sarajevske raje. Vreme bez igde ikoga provodila sam uglavnom pod čkiljavom sijalicom od 60 vati, praveći skice i čitajući knjige. Kad bi samoća postala neizdržljiva, i sve mi dosadilo, išla bih u šetnje, razgledala izloge na Čaršiji, sedela na klupi kraj Miljacke bez misli. Jednom sam htela da uđem u katedralu, da se pravim katolik, pa da ispovedim makar-šta u onoj kabinici, samo da mogu da razgovaram s nekim. Odbacila sam tu ideju. U našoj crkvi sam mogla samo da sedim, tamo nema kabinice. Ali retko sam zalazilau crkvu, svega dva ili tri puta. Tamo bih bivala nekako, još neraspoloženija, zbog pomrčine, tamjana i  žene u crnom, pakosnog pogleda, što je prodavala voštanice.
Hranila sam se u menzi koja je imala izbor od tri vrste jela, sva tri istog ustajalog ukusa. Za stolom sam sedela sama. Alternativa menzi su bile pekare i ćevabdžinice. Novac za hranu, smeštaj i džeparac, dobijala sam od kuće na svake dve nedelje. Jednog petka, otišla sam sa dostavnicom na poštu, ali pošta je bila zatvorena. Bio je praznik. Računajući na pošiljku, studentski nepromišljeno, nisam ostavila ništa novca u rezervi. Računala sam na te novce. Preostalo mi je jedino da premostim vikend sa nešto pti bera i čaja od kamilice. U subotu sam iskrckala poslednje mrve iz kutije. Ostatak dana pila sam samo čaj od kamilice. Kada sam kasnije čitala ispovesti ljudi koji su o tome pisali, tačno sam znala, na šta misle kada kažu da kad znaš da hrane nema, glad postaje sve nepodnošljivija. U nedelju ujutro, skuvala sam čaj od iskorišćene kesice od sinoć. Samo sam je prelila vrućom vodom. Nisam mogla da se skoncentrišem, pa sam krenula u šetnju. Pekla me samoća, i osećala sam se jadnije nego ikad. Prolazilo mi je kroz glavu da pozovem moje, možda nešto smisle...Ali sam odustala, bojeći se da će se samo uzrujati, a znamo i oni i ja da ovde ne poznajem nikoga od koga bih novac mogla pozajmiti. Noge su me same odvele za mirisom toplog pečenog testa, i mesa s uprženim lukom. Nekoliko puta sam prošla kaldrmom ispred burekdžinice, sve dok nisam shvatila da postajem upadljiva. Samu sebe sam prenerazila mišlju, da uđem unutra i zamolim za porciju bureka na odloženo plaćanje, na poverenje. Lomila sam se. Sramota je. Odustajem. Krećem gore, uz ulicu. Ipak, vraćam se, pa kobajagi gledam srebro u izlogu. Ipak, neću, odlazim. No, vraćam se, idem niz kaldrmu prema buregdžinici. Imam samo još ovu šansu, jer sam toliko puta prošla, da me je pekar uočio. U magnovenju, šacnem da nema mušterija (biće manja sramota, pomislih), prelomim i uđem u buregdžinicu. Crvena u licu kao bulka, jedva promucam molbu pekarskom kalfi. On se bez razmišljanja maši za tepsiju, baci na kantar 250 grama bureka, vešto ga zamota u pak papir i pruži na stakleni pult u visini mojih očiju. Nemoj, bona, ne treba da dolaziš u ponedjeljak, časti kuća, reče. Ali doći ću, kažem. Odmahne rukom, da pokaže još jednom da ne dolazim. 

Ne mogu nikad zaboraviti pekarskog kalfu i burek. Ne pitu. Burek. Jer sve pite su pite, samo burek je pitac.
I ne mogu zaboraviti sramotu. Zbog bureka. Zbog gladi.
Nikad više nisam prošla tom džadom. Zbog novca kog nisam odnela u ponedeljak. Bilo me je sramota. Od sramote. 


Aug 9, 2012

Godišnji...

Leto je, avaj, vreme za putovanja; Čitaocima ovog bloga već je poznata moja antipatija prema histeriji koja nastaje već s početkom proleća kada počinju agresivne reklame za "putovanja iz snova", "nezaboravne provode", "daleke i egzotične destinacije" i bla, bla, bla, bla...
Ma, bez-veze...
Šta ima lepše od toga da sedim u svom komforu, malo slikam, pijem kafice, šetam, idem na Štrand, itd...Na žalost još uvek ne mogu da ukinem putovanja svojoj porodici, niti bi bilo fer da idu sami, pa sam ove godine rešila da idem u inostranstvo, ono pravo, ne u Bosnu ili Hrvatsku, da vidim familiju i zarad moje dušice (koja me je na to nagovorila), da joj pokažem jedan veliki grad (mali deo, u stvari) i njegove zanimljivosti.
Putovati je trebalo avionom,pa sam bila malo anksiozna; Mislim, bila bih ja anksiozna i na trotinetu, jer to više ima veze sa samim putovanjem, nego sa prevoznim sredstvom, jer kad treba da putujem imam osećaj kao da stvari nisu pod mojom kontrolom, kao i osećaj da srljam u nepoznato....
Na gejtu za ukrcavanje bilo je dosta putnika, među njima i jedna koja mi je još u fri šopu upala u oči, jer je neprekidno pričala mobilnim sa slušalicama na ušima, na izafektiranom engleskom (jeee...jee..uaj, yess, urili? , dont sej it, aj kenot bliv...ou? buaj lav...) i mahala rukama, stavljala noge na sedišta, krečila se, čačkala i čistila nešto ispod noktiju i bacala na pod, itd....
"Ova će živeti sto godina...", pomislim, pa me to nekakako uspokoji: Avion u koji se ova ukrca, svakako će preleteti 2000 kilometara, a da se ne sruši, jer je ona po mojoj proceni imala tek tridesetak. No međutim, smiraj nisam onašla odmah ni pored bensedina koji sam krknula za svaki slučaj, jer sam se odmah suočila sa etiketom uznemirujućeg sadržaja na sedištu ispred mog; O tom sadržaju uvek razmišljam kad letim avionom, ne da mi mira i malo me nervira, pa sam jedno vreme, mučeći sebe, analizirala njeno značenje; "Pojasevi za spasavanje su iznad sedišta"; Ček' malo...Čemu odmah o pojasevima za spasavanje? Šta to, molim vas, implicira? Da ćemo morati plivati? S maskama za kiseonik? Pobogu, pa u avionu smo, a ne na brodu, izvesnije je da ćemo padati dole, a ne, šta-ti-ja-znam, plivati, zar ne bi trebalo da nam dodaju i male boce sa kiseonikom i male padobrane u odeljke iznad sedišta i nešto specijalno (mislim da to još nije izmišljeno, ali eto ideja...) da nam zbog pritiska ne popucaju bubne opne i uputstva kako da se zakačimo za nešto, da ne budemo isisani u etar ako pukne prozor ili nešto još gore - otpadne krilo, zapali se rep, pilot zaspi, itd...? A šta ako je ispod beton? Ili drveće? Čemu onda služe šlaufi? Trebalo bi sa bording kartama da nam podele i te padobrančiće. I kacige; Za tvrde podloge. Definitivno. Bilo bi mi stvarno lakše. O tome da rešenja za putnike nema ako se nešto desi u vazduhu, pa je to razlog što nam ne daju padobrančiće - ne želim da razmišljam.
Inače, mislim da sam jedini  putnik koji svaki put, pomno prati stjuardesu koja demonstrira šta treba raditi u slučaju prinudnog sletanja aviona (...kako mrzim te četiri reči).
Sekunde pre uzletanja, dok avion rula pistom punim kapacitetom, uvek imam poriv da pripomognem kao što Fred Kremenko vozi svoj auto, da malo potrčim, jer  imam osećaj da će početi da odskakuje od piste kao oni aviončići iz crtanih filmova, ILI - da povučem crvenu ručicu (koja na žalost, postoji samo u vozovima; (Da li??) za prinudno zaustavljanje i da se uz izvinjenje što ih, eto, remetim, iskrcam napolje. Ništa od toga ne radim, nego u sebi, nastavljam da analiziram unutrašnjost i spoljašnjost aviona svojim stručnim okom, ne bih li utvrdila neke nepravilnosti. Naravno da se svaki put pitam da li su tehničari izvršili detaljan pregled i nadam se da ću u budućnosti videti krila koja se ne mrdaju preterano dok avion leti, i spojena nečim solidnijim od onih zakivaka koji liče na drikere sa teksas košulje. I tako...Povraćam u autu, na brodu imam morsku bolest pa takođe povraćam ili imam migrenu (ali brale, lakše podnosim, jer brod je brod - znam da plivam, ali da letim, to baš ne znam)no, naterana ili priterana da putujem, ipak stižem ponegde. Tako sam dospela, u jednom komadu (zahvaljujući onoj lujki što je čačkala nokte) i na Gatvik, pa odatle, nešto sigurnijim prevoznim sredstvom, i do našeg konačnog odredišta - Londona.
Nastavak ovih dana...

Jun 15, 2012

Poseta

Dogovor je bio da dođem u šest... Stigla sam u šest i petnaest... Pozvonila sam prvi put i čekala...Čekala...
Znam da ne voliš kad neko uporno zvoni više puta. "To rade nervozni i nestrpljivi ljudi." Pošto nije bilo odgovora, pozvonila sam još jednom, rizikujući da te iznerviram, ali nisam te dugo videla, pa sam bila spremna da istrpim što god budeš imao da mi kažeš. Kako nije bilo odgovora, pozvonila sam i treći put, već ozbiljno zabrinuta; Glas ti je jutros zvučao umorno i ja sad svašta zamišljam, bojim se... Da nisi pao, da nisi zapeo, onesvestio se? Možda si, pak, izašao časom do radnje? Razmišljam...Zakasnila sam samo petnaest minuta, nemoguće da si otišao, nemoguće da se nisi vratio i ako si bio napolju, pa čekao bi me me valjda? Da nisi unutra?
Shvatam.
Idem teška koraka do kuće.
Izvini što sam zakasnila.