inspiracija - nakit (Art jewelry, Corfu, Greece)

U samom gradu Krfu ima mnogo malih umetničkih galerija koje su prepune inspirativnih detalja: slika, crteža, nakita, lutaka, antikviteta, ma, svega i svačega. Primetila sam "naivni" i "junk" trend u izradi nakita, koji mi se jako dopada. Skoro svako "parče" izrađeno je od srebra i zlata, mada ima dosta mesinga i bakra, pa i ostalih metala. Kombinuju se sa emajlom u boji koji je jako efektan. Dizajnirali su ga mahom grčki dizajneri. Ono što mi se najviše dopalo, a nisam fotografisala, su naušnice koje je izradila grčka umetnica, koje su masivne, srebrne, u kombinaciji sa poludragim kamenjem i graviranim stihovima neke njihove pesme. 180 eura je bilo zbilja suviše za moj ograničeni budžet, ali one vrede toliko. Izgledaju božanstveno - pokušaću da ih nacrtam jednom prilikom. Nešto od sve te lepote sam, evo ipak, zabeležila...

slike sa ostrva - Terra Kerkyra

naša Minnie...

Mini je dobro. Izvukla se u poslednji čas. Posle loše postavljene dijagnoze ( nisam to znala, samo sam imala osećaj da je loša), otišla sam kod drugog veterinara koji je ustanovio stanje pred sepsu. Iako su mi rekli da je to teško primetiti, opet se čudim kako nije bilo jasnijih znakova koji bi mi ukazivali na tako teško stanje. Doduše, pošto je ona bila u već poodmaklom stadijumu bolesti (pyrometra), bila je malo neraspoložena i imala povišenu temperaturu i to je bio jedini razlog zašto sam je odvela na pregled. Operisana je u četvrtak i sada se već poprilično oporavila. Jedino neće moći da ima potomstvo, ali to sad nije važno.

Bolesna je. Brinem. Moraće da se operiše. Sutra. Ostajem kod kuće i idem s njom u podne kod veterinara. Brinem. Brinem. Mali moj cvrčak.

Kako su smestili Zeki Rodžeru

Znači, ovakav saobraćajni kolaps nisam videla nikad. Na posao sam stigla u 9.00 i to jedva, parkiravši se u sporednoj uličici. Nema ni najave kojom ulicom da kreneš, zbog bezbedonosnih razloga se i to čuva u tajnosti. Grom i pakao! Ljudi su utrnuli od muke, niko nije ni ležao na sireni, samo su se zgledali.
Svaka čast Beograđanima što su se setili kako da nam smeste i uz malo laskanja (kao dobro je za šta? nešto u vezi EUROPE pretpostavljam) izbegnu ovaj gužvanjac. Izem ti samit.

Ko brljavi po Pleaseantville-u?

Ne čitam novine i ne gledam tv, a informišem se s Net-a. Na blog agregatoru samo preletim naslove jer mi je skoro sve ubitačno dosadno;
Recimo, kada bih htela mogla bih iz treće ruke da saznam sve bajate i potpuno nepotrebne informacije o gedžetima, fotoaparatima, kamerama, advertajzingu u kojoj god hoćeš oblasti, o receptima, raznim bolestima, prošlogodišnjim klipovima s Jutjuba, planetarno nepoznatim bendovima, lokalnim političarima, neproverenim Dalaj Laminim izrekama, dosadnim i neduhovitim vicevima i naročito o gradu s juga zemlje: E to mi je potpuni rebus, jer nikad nemam dovoljno strpljenja da se uputim u to šta se to za ime sveta toliko piše o misterioznim dešavanjima u toj prašnjavoj palančici, a koji su svaki dan na tapetu. Onda taman naiđem na nešto iole vredno čitanja, kad tamo, a ono; Komentari čitalaca; E pa to je nekad da se usereš od muke: Sve moj do moga, svi su pametni, svi su kulturni, svi odreda vrlo često idu ulicom i baš tu im dođe da raspakuju žvaku i svi do jednog bacaju te papiriće od žvake u koš ili nose kući u džepu - da li vi verujete? To ih je mama naučila. Ma to je lepota jedna; Ustupaju mesto bakicama u autobusu, pomažu slepima i nemoćnima da pređu preko ulice, pomažu im da iščitaju Brajovo pismo, svaki dan kupuju hleb i mleko i prodavačici kažu dobar dan i zviždućući započinju svoj radni dan; Na poslu koleginicama pridržavaju vrata i kapute, klijentima se ljubazno osmehuju. Kod kuće, svako obavlja svoju dužnost s radošću: majka kuva, otac čita novine, a dečak i devojčica uredni i počešljani postavljaju tanjire na sto; Posle svi piju kafu na terasi i mašu komšijama preko puta. Posle podne zalivaju baštu. Uveče im dolaze prijatelji na kartanje; Na godišnji odmor idu veseli, a vraćaju se čili. Božić ne slave, ali kite jelku za novu godinu idilicno okupljeni oko kamina. Ne jedu semenke i ne prde u bioskopu, ne lažu i ne kradu, čestitaju majci 8. mart najskromnijim cvetom, Šta još rade, hmm....Kerove niko ne šuta, nego zovu radnike kafilerije da ih......(dosta sam lupetala, ne mogu više, jer ću se ispovraćati.)
Pioniri maleni.
Pa ko onda brljavi po Pleaseantville-u? Neko. Nije odavde.

aktuelno - inkvizicija, UDBA, OZNA?

Da pišem ja ovde dok još mogu, hm? Samo šta? Bojim se da ne nahuškam nekoga na nešto pa da mi posle đavo bude kriv...Još da zaglavim i na Golom Otoku, nedajbože.

Tabor ukhodit v nebo / Cigani idu u nebo

Svetlana Toma
Crvena jabuka

Andro verdan grundos nane
(In the caravan there is no floor)
M'n pirani shukar nane
(I have no sweet lover)
Loli phabay precinava
(I will cut this red apple)
Hop, hop, hop
Yek pash tuke, yek pash mange
(Half for you, half for me)
Hop, hop, hop.

Izostavila sam u nabrajanju mnogo dobrih filmova. Kako se budem prisećala, tako ću da ih dodajem mojoj listi. Jedan od tih zaboravljenih ponovo sam gledala i rasplakala se na kraju, kao i uvek do sada...Šta ću, uživim se skroz...:-))
Ali ovaj vredi plakanja!
Ovaj živopisni, muzikom ispunjen i senzualno melodramatični film, temelji se na jednoj od ranih priča Maksima Gorkog. Govori o fatalnoj ljubavi između lepe, nepokorne i ponosne Ciganke Rade i lepog konjokradice Zobara. Priča je postavljena u rani 20. vek u Besarabiji, sada delu Moldavije, koja je tada pripadala Austro-Ugarskoj Monarhiji.
Kada je prikazan, 1975. izazvao je senzaciju i pomamu za Ciganskom muzikom i generalno njihovim "lajfstajlom". Upečatljiv, dobro režiran i sa fantastičnom glumom, kostimima i svim onim što ide uz dobar film, nikog ne može ostaviti ravnodušnim.