Nov 10, 2008

ko o čemu, baba o uštipcima...




...pa tako i ja.
Nabasala sam u IPS-u, na knjigu čija se autorka, Lin Tras (Lyne Truss, Talk to the Hand),
na veoma duhovit način pozabavila temom o kojoj , što sam starija, sve češće razmišljam. Nakon što je ona SVE rekla, mogla bih mirne duše da prestanem o tome pisati, ali neću. Ona se možda smirila, ali ja nisam.
Evo o čemu se radi:

"Ovo nije knjiga o lepim manirima. Bavi se nepristojnošću savremenog sveta i osećanjem uvređenosti koje nas svakodnevno pogađa dok otkrivamo kako su ljudi danas - uopšteno govoreći - veoma glupi, sebični i bezobzirni.
Lin Tras postavlja pitanje zašto je neotesanost univerzalna tačka paljenja i izučava specifične izvore nepoštovanja, žaleći nad očiglednim kolapsom uljudnosti u svim kontaktima današnjeg društva.
Šta se desilo sa "molim" i "hvala"? Zašto se ljudi u javnosti ponašaju kao da su kod kuće? Šta se dogodilo sa idejom o opštem dobru?" itd, itd,......

Nema opasnosti da ćete čitajući knjigu popraviti svoje loše manire, jer nije edukativna u tom smislu, već ćete se u svakom slučaju zabaviti, čak i ako ne budete razumeli o čemu žena priča.
Nisam se nikad dotakla osetljive teme o tuđoj deci. To sam verovatno potiskivala ostavljajući je za nekakav kraj. Zbog toga sam se obradovala kad sam videla i taj pasus kod Lin Tras, te sam dobila šlagvort koji ću, rekoh, kasnije iskoristiti. Do tad, citiraću Lin:

"...Dok se roditelji iz radničke klase hvale time što brzo mogu da stignu do škole i pritisnu učitelja o tablu, roditelji iz srednje klase provode mnogo vremena razmišljajući o dilemi, "da li je još uvek dozvoljeno koriti tuđu decu?" kršeći ruke u senci najomiljenijeg kineskog zelenila. To je jedna od velikih dilema etikete našeg vremena. Porodica vam dođe u goste i vi očekujete da roditelji kažu:

"Deco, ne zaboravite da je ovo čika Robertov dom i da u njemu ima mnogo lepih stvari koje vam ne pripadaju. Zato vas molimo da budete veoma pažljivi i da ništa ne dirate."

Ali oni to ne čine.

Oni kažu, " Recite zdravo Bobu, dečice. Da, draga, ovo je čovek koga zovemo Debeli Bob, jako pametno što si se toga setila. Razletite se okolo i vidite koliko stvari na slovo "H" možete da skupite za mamu! U redu Fredi, možeš koristiti šrafciger. Ponesite lepljiva pića sa sobom lučići, tako je!"
Ako kasnije ukorite dete zbog lošeg ponašanja, roditelji će se odmah umešati. "Debeli Bob nije želeo da bude grub prema vama. On je samo malo materijalistički nastrojen, što znači da više voli stvari nego ljude. Mi više cenimo ljude nego stvari, zar ne? Sem toga, Debeli Bob ne bi smeo svuda da ostavlja neprocenjivo vredne porodične dragocenosti, zar ne? Glupi Debeli Bob". itd, itd...

Sve u svemu očarana sam knjigom i preporučujem je; Čak i ako vam se ne dopadne, uvek je možete iskoristiti kao podmetač za čašu ili šerpu, ili je pak dati kumovom derištu da je iscepa kad vam dođe u goste.

Oct 29, 2008

Kad čujem reč kultura – ne mašim se baš za pištolj....1. deo

-->
Ne znam čija je misao da što više poznaje ljude, to više voli životinje. Kasno sam je čula, inače je mogla biti i moja.
Stanovanje. Živim u zgradi sa dvadesetak stanova. Zgrada ima tri ulaza od kojih jedino na našem funkcioniše interfon i vrata se automatski sama zaključavaju, što znači da nisu pokvarena. Doduše, pokvarena su second base “kaubojska” koja su ispala iz šarki, pa tupo tresnu jedna o druga kad se ne pridrže kako treba. Ulaz i lift su sterilno čisti, jer imamo odličnu predsednicu kućnog saveta koja zajedno sa nama stanarima o tome vodi računa. U zgradi su samo vlasnici, samo jedan stan se izdaje. Tu se s vremena na vreme promene stanari koji se ispočetka malo ritaju, ali brzo budu ućutkani oštrim neverbalnim porukama starosedelaca. Niko ne ostavlja kese sa đubretom ispred vrata, delove nameštaja, stare šporete i veš mašine, šlape ispred ulaznih vrata u stan (od toga mi se povraća), niko ne krade otirače, ne lepi žvake za gelendere, nema opušaka, papirića, špriceva, flaša od pivčuge, itd. Dva momka tinejdžera, pred žurku ostave poruku ”upozorenja” u liftu. Zidovi su solidni, ne propuštaju zvukove (osim ako ostali ne šapuću, u tom slučaju mi smo najglasniji). To je ok.
Parking. Kad izađem iz oaze zvane stan i ulaz, nađem se na parkingu. Vozila sam polovnog forda koga smo zamenili za polovnog pežoa, a oba sam vozila na staru registraciju. Sve dok se adresa i ime u saobraćajnoj ne poklopi sa adresom iz lične karte, parking servis te smatra posetiocem tako da ja mogu da biram – da odem na divlji parking nekoliko ulica dalje koji još nije okupiran od strane Parking-mafije, ili da ostanem ispred zgrade, dozvolim parking majstoru da mi naplati kaznu, pucam mu u kolena i završim s tim slučajem.
Dušica kaže, nemoj mama molim te, pa ja ipak odem na divlji parking, ili stanem na jedno od dva “besplatna” mesta, koja su “provaljena”, pa ih posetioci koriste da ne bi platili i gde inače, stoje kontejneri za đubre. Međutim, đubretari su već zapišali to mesto kao svoju teritoriju, tako da me ujutro preteknu i ostave poruku u vidu masnih novina, kora od jabuka, pilećih kostiju i upotrebljenih uložaka, koje sve pedantno zakače na moje brisače i taktički, na kvaku vozačkih i suvozačkih vrata. Kad prebrodim odstranjivanje đubreta s auta, a da ne uflekam kašmirski kaput, mogu krenuti da odvezem dete u školu, pa potom na posao. Ako se samo malo duže zadržim čisteći auto, iz suprotnog pravca u ulicu počinju da pristižu studenti i profesori obližnjeg fakulteta. Pošto nemaju prvenstvo prolaza iz svog pravca, sve se pretvara u igru nerava. Još s početka te kratke ulice vidim kako se čoban zaukava da što pre dođe do sredine i da me onda s te tačke gleda kao da je žrtva mog inata, a ne svog bezobrazluka. Znala sam ranije da odigram čitavu predstavu, sa sve izlaženjem iz auta i mirnim pokretima kao da ću da ga zaključam i da odem. Žene se ne pale tako kao muškarci, s njima se možeš dogovoriti i njima rado činim ustupke; Muškarci podivljaju: glupačo, kurvo, idiotkinjo, kravo, fufo, ona će mene da zayebava, čuj, žena... No problem. Dve-tri čarobne reči su dovoljne ako gmaz ima trunke mozga i vratiće se u rikverc. To su studenti i profesori. Oni koji kupuju cveće za 8. mart. Ženama.
Posao. Novi deo zgrade je sagrađen, pa rasprodat. Politika kuće. Sigurno postoji rezon ili profit. Ne ulazim u to. To me se ne tiče. Zato ja boravim u dvorišnoj prostoriji u kojoj je minus 300 zimi, i plus 800 leti; Kad crkne miš ispod trulog sudopera u ”čajnoj kuhinji”, malo mi se ”sloši”, ali ima dobrih ljudi koji ga uklone umesto mene. Kafu kupujemo same i kuvamo u istoj toj prostoriji, jer konobari "nisu ludi" da je nose napolje. Polovina zaposlenih su direktori i šefovi. Ja nikad ne bih bila šef. Da pojasnim, Ribe u znaku i Blizanac u podznaku. Dakle, istinu govorim. Verovatno ne volim suviše odgovornosti, to je jedna od loših strana ovog znaka. Ne marim ni za autoritete. Ne da ne volim, nego ne dajem ni pet para na to. Ali neko mora i to da radi, mislim da šefuje. Na radnom mestu imam PC, sa legalnim softverom (i zabranom administratora) i B&W printer. Znači da ne mogu da gubim vreme na igrice, download-ovanje, filmove, itd. Imam svoj mobilni telefonski aparat, svoj broj, račun plaćam sama, skener, laserski štampač, USB, Bluetooth, BookUSB 500GB, SonyDSC H-2, i jedan extra punjač za mobilni, kupila sam od plate i koristim ih i na poslu. Zato što to ne spada u osnovno sredstvo. Ne koristim usluge kafe-kuhinje, sobu na Zlatiboru za koju se gušaju da u nju uđu, stipendiju za magistarsku titulu (i osnovno obrazovanje-šala!); Ne nosim kući kancelarijski materijal (dobijam markere za CD i papir za printer); Ne koristim svoje radno mesto za obavljanje privatnog posla; Kurs za obuku na računaru (pola zaposlenih su analfabete za tu oblast), putovanja na šatro seminare, obuke, sajmove, itd. Umesto da radim svoj posao kako dolikuje opisu mog radnog mesta, ja moram da izlazim s majstorima na teren po svim vremenskim uslovima; Verala sam se po merdevinama, na skele, lepila folije i nisam imala problem s tim. E sad, od kad su mi ukrali 7 dana godišnjeg odmora, stvari će krenuti malo drugačije: Znači da neću raditi ništa za šta je potrebna HTZ oprema. That is final. Što se praktičnog dela tiče. Ako to sve radiš u tišini i nikom ne “vešaš” na nos, to ti je kao da nisi ništa ni uradio; Nikad ne valjaš, nikad ne dobiješ pohvalu ni kao podstrek; ti si neko ko je uvek u “cajtnotu”, neko ko je poslednji u hijerarhiji izdavanja naređenja, neko iza koga ostaje samo štamparija koja i sama ima svoj tempo na koji, prosto ili nemaš ili imaš vrlo mali uticaj; neko preko čije kičme ide finalni rezultat. Neko na kome se “izduvavaju” mediokriteti, klimakterične babetine, švalerke, poluobrazovane zemljakuše kojima praziluk viri iz ušiju i žbunovi ispod pazuha, pripite luzerke; Japiji u odelima s roza kravatama kojima smrdi trulež iz usta, a koji se uporno približavaju dok očajnički uzmičeš prema zidu; Direktori sa crnim ispod noktiju; Izafektirani metroseksualci, fejsbuk i skajp džankiji (za menadžment nema zabrane administratora) biseksualci i oni nedefinisanog pola, heteroseksualci koji su izgubili kompas, narkomani i pijandure koji dolaze samo po platu.
Ulica. Kad dušica ide posle podne u školu ja s posla odem do grada; Nekad imam cilj, nekad nemam. Nekad zovem Sanju. Nekad volim da sam solo. Samo zato što mi se ćuti. Jedino s Olgom mogu da ćutim, ali ona je new mom, pa ne može tek tako, samo da se strči do centra. Parkiram se u gradskoj garaži da ne mislim o SMS prepisci sa Parking Servis bitangama.Obiđem jedan krug, kupim šarene novine i pijem moku s crnom čokoladom u Grinetu ili nes u Trčiki. Najbolja je u Trčiki. Izvadim Sony iz tašne i stavim na sto. Za slučaj da naiđe inspiracija. Čitam novine, pijuckam kafu, zapalim cigaretu i povremeno pogledam oko sebe. Ide devojčurak i jede; Mrvi po sebi, oko sebe i iza sebe. Masnim rukama trpa mekiku u usta. Kad pojede ući će u TeraNovu i pipati tim prstima odeću. Jede i klinac sav umazan čokoladom. Uflekao se, big dil. Isfrustrirana keva cima malo telo ovamo-onamo i vrišti nad malom glavom; Pa što si mu dala, monstrume, da jede na ulici? Šta si očekivala, da će pipetom jesti čokoladu? Ide i goli pupak. Zategnut i ravan, ali ništa manje prost u svojoj golotinji. Bio je moderan samo jednu sezonu, kad i pomama za trbušnim plesom, ali ostao je zaštitni znak priprostih devojaka s periferije. Uz njega ide kratak, perjem punjen prsluk, dekoltovana majica i farmerke usečene ili pak ne, u guzicu, a sve isto obučene, kao u uniformu. Srećom, kad si mlad, lep si po default-u, šta god na sebe da staviš. Ali gde vam je kreativnost i pristojnost; Japi udubljen u razgovor, nehajući, udara sve što stigne svojom laptop torbetinom, dok se probija kroz masu. Masna mu kosa, ali natrackao se nekim ”in” parfemom, pa misli da je frajer. Ne bih ga takla ni maštukom, kome li ti trebaš masnjikavi. Na ulazu u Zaru, ide kockasti, zakrčio i ulazak i izlazak ženama. Ustaklio očima, ni ne shvata da je trebalo da ih propusti. Moron. To je majka ljubila u tupu glavurdu trideset i kusur godina i uveravala da je najpametniji i da žena treba da je potčinjena, pasivna i da mu se sklanja s puta; Zato on ide džadom k’o oslobodilac i ruši žene k’o kegle. Idu i drugi, ali nemam više vremena da pišem. Samo da “sručim” ovu kafu i idem po dušicu...
PS. Vraćam se na parking i dok pristižem najprometnijom stazom kraj pozorišta, na uređenom i zatravljenom delu, a pored bašte kafića, bistroglava keva skida klipana od 7- 8 godina i dozvoljava mu da piša nasred travnjaka. Unbeliveable. Možda ta ista protestuje protiv toga što se psi šetaju, uriniraju i defeciraju po gradu, direktno ugrožavajući njenog razmaženog potomka koji hoće da igra fudbal baš na livadi na kojoj je dozvoljeno kretanje kerovima. Stoga, kad se skine zabrana prevoza pasa GSP-om, ulazak u neprehrambene radnje i ostale zgrade gde psi nikog ne ugrožavaju i ništa ne rade osim što troše kiseonik, onda ću da počnem da skupljam govna mog maltezera (veličine 3 mm) u unapred pripremljene najlon kesice. Samo još i ovo:
Taj postupak s pišanjem je otprilike, u ravni sa, kako ja to zovem "dečijim nudizmom" koji se ničim izazvano, zagovara od strane nekih roditelja. Zdravo je, my ass! Znam i jednog klinca kome je otekao kao cepelin, od peska koji se zavukao pod kožu i inficirao. To degouter razgolićavanje seže, čak i do pozne 10-te godine, a naravno mahom su u pitanju su mali muškarci. Tako se od malih nogu uče egzibicionizmu. Of course da mi smeta! On se čačka po pimpeku, pa onda hvata sendvič na plaži i moje dete po licu!!!! Fuj! Ili keva golog klipana: nosa ga zadenutog oko struka s podmetnutom rukom pod golu bulju, i posle ga tom rukom hrani! Fuj!
Ma da ne dužim...
Zato, kad čujem reč kultura, ne mašim se baš za pištolj, ali pošizim.

Oct 22, 2008

Laze Telečkog nekad i sad


Kuća koje više nema bila je postavljena tako da je jedan ulaz iz bašte, okrenut na ulicu Laze Telečkog 28, prozori spavaće, dnevne i salona na Miletićevu, a glavni ulaz, ujakova soba i još jedan prozor od salona, na Trifkovićev trg. Terasa u dvorištu, šimšir duž staza od ciglica, hortenzije u hladovini pokraj zida; To je bio raj. Tu sam živela godinama, u stvari skoro od rođenja (sa prekidima koji su mi teško padali); Baba i deda su me doveli kad sam imala nekoliko meseci; Bili su stvarno neviđeni: koji bi baba i deda doveli bebu i ustajali zbog nje noćima?! Obožavala sam moju baku, dedu pamtim u par slika i po slatkastom mirisu duvana za lule. Obožavala sam i to mesto gde je ona živela. Bilo je tako lepo, kao da je začarano; Kad zatvorim oči mogu da udjem u svaku prostoriju, pamtim svaku i najsitniju pojedinost koja se nalazila unutra po sobama i napolju u bašti; Znam kako su škripala staklena vrata od trpezarije, kakav zvuk je proizvodila mesingana kvaka na njima; znam ulegnuće u parketu na prelazu iz kupatila u spavaću sobu; vidim peskirani prozor od svetlarnika u kupatilu, pamtim gde je otpala farba sa zida i kako je izguljena bila drvenarija spolja; Znala bih i sada gde da kročim, a da parket ne zaškripi, kako da bešumno otvorim svaku komodu, a da baka ne čuje kako “cunjam”; Znam kako je čarobno izgledao salon pod popodnevnim zracima letnjeg sunca i kako je svetla spavaća soba pre podne; Znam sta je stajalo po ormarima, mislim o tome tek da se preslišam - da ne zaboravim fotografije u ladicama, miris starog namestaja, mebl štofa, dezena zavesa, moleraja, bakine kofere, kapute, njene haljine, moje stare igračke, dedine knjige, lulu i kućni ogrtač, crno –beli Grundigov televizor; Ujakovu sobu, stari radio lampaš, njegove zastavice fudbalskih klubova, pisma “obožavateljki” koja sam krišom čitala, zauvek ostavljena u jednoj od njegovih fijoka, jedno i drugo predsoblje, pa velika vrata...iza njih sneg, drveće crno od vlage i dolaze gosti...sećam se. Crni bakelitni telefon...kuhinja i bela kaljeva peć...špajz i u njemu police, a na policama stelaž-štrafte, tegle sa kompotom od bresaka, krušaka i slatkim od ruža, krastavci i paprike, a na svakoj tegli ukras od krep-papira u boji; Odmah preko puta (Sineoptik), u Laze Telečkog, živela je gospodja Rogulja, a na uglu njene kuće u podrumu mehaničarska radionica u kojoj je bog-sveti-zna-šta, radio Cigan Šaban :-)) Šaban se dao nagovarati, da s vremena na vreme navrati do nas kad nisam htela da pojedem ručak ili riblje ulje; Rečenica Doći će Šaban da te odvede i baci u Dunav (udunav!), radila je radnju, pa sam jela kao za opkladu sve što mi prinesu. U kući broj 26, živeli su Kišovi sa svojom divnom belom spavaćom sobom u oltdojč stilu; Do njih gospođa Jelena Palamarčuk i njen sustanar gos'n Olah. Tetka Jelena je imala modni salon u suterenu. Šila mi je haljine za Vrbicu od teget somota sa belim “bubi” kragnama, “caknicama” i karnerima; "Legenda" kaže da joj je svojevremeno u posete dolazio čuveni doktor Ilić. Doktorova kuća sada je muzej grada Novog Sada; "Udešenu" u garderobu iz tetka Jeleninog salona, vodila me je baka u zabavište u ulici Lukijana Mušickog. Do Palamarčukovih, živela je tetka Olga, bakina najbolja prijateljica i njen muž Ivan Rus. Sa njihovim unukama sam se igrala u dvorištu. Imali su puno sustanara, nasleđe iz posleratnog doba; Među njima i jedna baba Elza. Svaki put kad me vidi štipala mi je obraze i ponavljala Verice mala,(kao, ista sam na mamu) mala Verica, Verice mala, mala Verice, i tako do besvesti; Ulica je dugo vremena imala kaldrmu što nije nikome smetako jer nije bilo skoro nikakvih vozila. U ulicu je zalazio samo fijaker doktora Krstića, službeni auto mog dede i – ledar. Niko nije imao frižider, pa je ledar raznosio led kojim se hrana hladila u posebnim sanducima za led. Jedan takav imala je i moja baka u njenom čudesnom špajzu. Tu su živeli još i Maksa (nekadašnji Maks market)i njegova sestra, malo dalje Dunjin ujak i mati, zatim otac Marka Trbojevića, za koga moja mama kaže da je bio lep kao Belmondo. Njihova terasa bila je tamo gde je sad kaffe Garden. Gospođa Gavanska tek je nedavno prodala kuću skorojeviću, da napravi kaffe kako-se-zvaše onaj što izgleda kao biblioteka. Mica Genova, još jedna bakina prijateljice imala je divan stan pored kuće gde je nekad bio Pan radio, a u sivoj zgradi koja je gledala u prozore naše spavaće sobe, gospođa Dima; Gospođa Dima je na bračno putovaje išla sa 44 kofera i to na krstarenje Mediteranom; Znala sam i druge glamurozne detalje, ali sam ih zaboravila; Šteta, pošto više ne mogu da je pitam. Od starih stanara nema skor nikoga ko još živi u toj ulici, pa čak ni u okolnim ulicama. Sada tu žive neki drugi divlji ljudi koji misle da je vreme počelo kad su oni pristigli.


Oct 13, 2008

Izvin'te nisam u fazonu


Danas smo venčali Saleta i Ivanu.
Nije venčanje bilo neveselo, nego ja na takvim manifestacijama dobijam grozne napade dosade, neizdrža i (tihog) stenjanja, zbog čega imam poriv da ustanem i kažem:
-Izvin’te, ja vas pozdravljam, bilo mi je „prelepo“, ali ja sad hitno moram da odem pošto mi je pukla cev u kupatilu / kuhinji / imam deadline / da pokupim veš sa štrika / mislim da imam temperaturu / imam stomačnih tegoba / moram babi da dam lek....
I da se brzo izgubim dok ne stignu išta da izgovore.
Nije da ne pomišljam i da krišom pobegnem, bez ikakvih izgovora, ali i u tom akutnom stanju, uviđam da bi zbilja bilo nedolično. Kad shvatim da mi nema spasa i da uopšte nije sporno da ću morati da odsedim par sati, zapadnem u neki vid hibernacije i duboke kontemplacije. Pošto se u tim trenucima potpuno isključim, a to je valjda očigledno, povremeno me ubadaju kažiprstom u rame, kao podsetnik na zamrlu konverzaciju, što me izluđuje. Možda sam ja osobenjak (fer je da to kao mogući razlog stavim na prvo mesto) ili možda zabava nije zabavna, teme su izlizane, muzika je preglasna, davim se u dimu kojem i sama doprinosim (iako sam od onih uživalaca cigareta koji to vole praktikuju na čistom vazduhu) , ne znam reči pesama, ne volim masne viceve, plešem samo s nekim ko me ne gazi po nožnim prstima, ponekad oponiram ? Ovo poslednje nosi sa sobom realnu opasnost od verbalnih sukoba. A izazivače sukoba posle ne zovu u društvo. (ha, znam šta mi je činiti)
Kako sam preterano zabavna i interaktivna, biće da niko ne bi ni primetio da sam nestala.
Ne mogu baš da objasnim sebi o čemu se tu radi; Mislim da ne mogu da se opustim: U mislima sam uvek negde drugde, stalno me pritiskuju razni rokovi (ne samo poslovni) uvek sam u žurbi, ne mogu da se skoncentrišem....
Da kažem još i ovo, pa nek me sprži munja Božija, - mi smo bili kumovi.
Mene bukvalno, više ne treba zvati ni za svedoka. Po svemu sudeći – isfurala sam iz fazona.

PS. Ima jedna olakšavajuća okolnost, a to je da još uvek niko ne zna kako mi je dosadno. :-)

Sep 2, 2008

Like a good bra...


Osim mojih starih, proverenih drugarica kojih je svega nekoliko, družila sam se i sa drugim ženskim osobama;
Njih je bilo mnogo više, ali se brzo zaboravljaju.
Dolazile su i odlazile kao Meri Popinsice, sa naletima raznih strujanja - s promenom posla, stana, godišnjeg doba, zabavišta, škole, momka, kozmetičara, statusa, itd;
Ove druge bi trebalo da imaju negde na sebi nekakvu etiketu, ne mora da bude upadljiva, nešto sasvim diskretno, samo da vidljivo piše: OBAVEZNO PROČITAJ UPUTSTVO ZA UPOTREBU, jer s njima je sve komplikovano - šta god da uradiš imaš utisak je da je pogrešno!
Brushalter drugarice – nezamenjive.
zavidne pametnjakovićke Delimično otvorene, a iskrenost se ne podrazumeva, u smislu da ulepšavaju detalje iz svog života;
u stanju su da neprekidno pričaju, kao da uživaju u boji sopstvenog glasa, ali samo o sebi. ili dozvole da ti svoje ispričaš tako da više ne možeš da ublažiš ili promeniš verziju, pa onda one nastupaju sa svojim savršenstvima od života; Npr:
„...ups, ja se zapričala, sad neću stići da čujem šta si htela cele nedelje da mi ispričaš pošto moram da krenem
„...Znam kako ti je, kao kad sam ja kroz isto to prošla pre dve godine, sad ću ti sve ispričati ispočetka....“
„...malo si se udebljala, hm?..
„ ...i ja isto, samo ne u tolikoj meri...“
a deca:
„....ona to radi samo kad je nervozna...“
„....a on je duša od deteta, nikoga nije tako jako ujeo, ne znam šta mu je danas..“
„....moja deca se nikad nisu tako kreveljila...“
„....npr. tvoj muž se meni lično ne dopada...“
„...a dete ti je ista na oca...“
Takve sve najbolje znaju, sport, politiku, tračeve, ko se s kim, kada i kako švalera, ko gde kupuje, šta kupuje, imovinsko stanje, porodično stablo, nasledne i preležane bolesti, fobije, itd.
U svakom slučaju posle razgovora potpuno se izmoždiš i odeš sav isceđen.
Lek: Nema leka
Lukave šmizle O sebi skoro nikad ništa ne govore, a i ako to čine, to su sasvim beznačajne gluposti (obično pričaju o vremenu i plavim slonovima, tepaju kao male devojčice, prave grimase, afektiraju i prenemažu se) ali su veoma otvorene za iščačkavanje detalja iz tuđeg života jer tako imaju mogućnost da manipulišu i da se osećaju superiorno. Suvišno je reći da one nikad nemaju problema, a i kad imaju šatro „nikoga ne žele da opterećuju njima“
One dražesno klimaju glavom dok im se poveravaš, da skoro poveruješ da ih je briga;
Takođe, ova vrsta je veoma osetljiva i sklona da po svaku cenu brani svoj integritet, dok bi sa tvojim brisale pod; Mogu se prepoznati po tome što obično nesvesno počinju da koketiraju čim je neki muškarac u blizini; Odmah nastoje da te diskredituju i bace u peti plan npr. „...hm, ona je zauzeta...“ ili „...nju to ne zanima, ona voli...“ „...nju ne moraš voziti, ona tu blizu stanuje...“ sve u svemu ponašaju se kao da odjednom ne postojiš, okrenu ti leđa i samo što te jednom nogom ne sruše sa stolice, dok trepcu okicama, okrenute ka tipu. U stanju su da te ostave na sred ulice, u nepoznatom gradu ili na plaži i otperjaše za frajerom, jer tu stupa na scenu njen nepovredivi integritet, odnosno – ona radi što ona hoće, and what is your problem??
Lek: Nema opuštanja, stalno si u čeki.

Kraljice psiho-drame One deluju savršeno normalno, jedno vreme čak imaš osećaj kao da si našla srodnu dušu; Znaju da saslušaju i možeš u njihovom društvu potpuno da se opustiš; Druženje može da traje i godinama, a da ne primetiš ništa sumnjivo; One te dugo truju svojim problemima, da bi se posle ili napravile blesave, ili te ostavile kao poslednju krpu. Jednog dana samo nestanu iz tvog života kao da ih nikad nije ni bilo.Tako jedno vreme živiš u rebusu, pitajući se - šta se za ime sveta dogodilo? Preispituješ se, prevrćeš celu stvar s jedne na drugu stranu, mućkaš, ali ne dolaziš ni do kakvog rezultata.
Razlog je verovatno užasno glup, a možda i ne postoji; Možda ste upotrebili (ah,)pogrešnu reč ili gest, nedovoljno sati preslušavali njene jadikovke, ili je prosto ljubomorna; Kad bismo znali njene razloge – ne bismo je zvali Psiho-drama queen!
Lek: Fuck them!
Part-time eskort mudrijašice Kad nemaju društvo za izlazak, onda su sušta ljubaznost: insistiraće da dođe svojim autom, biraćeš mesto gde ćete posle pozorišne predstave popiti piće, odvešće te kući i najljubaznije se pozdraviti. Posle toga se neće javljati sve dok joj tvoje eskort usluge ne budu opet potrebne. Površne su i nisu ni za šta, osim da ti pokupe kaput iz garderobe posle predstave.
Lek: Ići sam bilo gde ili čekati jednu od brushalter – drugarica.

Aug 25, 2008

da poludiš

U aprilu sam po neslavnoj ceni prodala jedine deonice koje sam ikad u životu imala i koje ću ikad više imati. Na taj očajnicki korak odlučila sam se zbog toga što sam se kao i milion drugih nesrećnika poput mene, zadužila kreditnim karticama. Dobronameran savet svima koji jos nisu, a žele to da urade - nemojte nipošto to ciniti! Ako mislite da nemate dovoljno novca, pa mislite da će vam kartice pomoći – grdno se varate! Sve je bolje nego uzeti kredit od banke! Tih 2,3,4 godine, koliko sam ih imala, doveli su me na prosjački stap. Svodilo se sve samo na vijanje prihoda, trčanje od šaltera do šaltera, uduvavanje groznih svota novca na te račune koje bih posle pola sata u gradu izduvala, pa ponovo u krug. Extra prihod koji imam mesečno, sav je išao na mesečne obaveze prema bankama. Doživljaji sa službenicima banaka su posebna priča; Ako sam i imala neki fitilj, tamo je definitivno dogoreo; Ozbiljno sam razmišljala o svojoj agresivnosti: tamo sam često imala poriv da se tučem, psujem i razbijam inventar. Srećom, to radim kod kuće, pa se nekako izduvam (šala) Dakle, prodala sam deonice, podigla 160.000 ( sa setom se prisećam te svotice i stalno se vajkam šta sam sve mogla na Cimiski* da kupim ove godine) Ali, čim sam ih stavila na šalter ispred điđana u košulji boje Pirejske Trapeze**, osetila sam se nekako rasterećenom i lako sam sebi oprostila neostvareni šoping snova. Pretpostavljam da se tako osećaš kad počinjes život ispočetka; Posle dugog điđanovog prevrtanja po kompjuteru i papirima, konsultovanju sa Zoranima i Branama iz beogradskog ogranka, uzeo mi je moj mali kapital iz drhtavih ruku i rekao da ćemo sad sačekati da se to npr. proknjiži ili tako neki skrnavi bankarski izraz. Pošto nisam nestala iste sekunde iz njegovog vidokruga, sav začuđen me je otpravljao gestom glave prema izlazu, a da mi nije dao nikakvu potvrdu; I tako sam, verujući na reč šalterskom bezobrazniku, izašla na 10 minuta, koliko je trebalo da se stvar, bloody, "proknjiži". Tih 10 minuta sam razmišljala, naglas komentarisala( ne, nisam pričala sama sa sobom, Saša je bila sa mnom!) i zamišljala situaciju u kojoj se vraćam unutra, a điđan mi govori "Šta, molim, kakav novac ste vi ostavili!?" To bih ja nazvala Osveta Điđana, za svo moje brecanje, kolutanje očima, lupkanje noktima po šalteru, treskanje vratima, naglas izražene sumnje u moral bankara, demonstrativno napuštanje šalter sale, itd; Ali moje najcrnja pretpostavka nije se obistinila, pa sam lakim korakom napustila mrski ambijent, misleći da se više nikad unutra nećemo sresti;
No ne lezi vraže! Srećno sam živela u tom tra-la-la raspoloženju skoro 5 meseci, a onda, kao da se mučni događaj s plaćanjem uopšte nije dogodio, dobila sam redovni mesečni izveštaj sa pedantno izračunatom svotom za plaćanje za mesec avgust;
Da ne dužim, ništa lepo ni ne mogu ispričati, hitno sam otišla u sada preseljenu banku( to obaveštenje npr. nisu mogli poslati, ali svoje usrane izveštaje jesu) Ponovo isti điđan, ovog puta se zbog vrućine još više vukao po sali i gegao kao Džon Vejn dok je proveravao papirčine; I nije ga uopšte bilo briga što je pronašao moj zahtev koji je od aprila čamio u nekoj ladici, a koga nije bio ni poslao u Beograd. Otpisao mi je sramotni iznos od 490 dinara i naravno, nije se ni izvinio, a ja nisam razbijala inventar i njihove zube, ali sam izvela svoj, do perfekcije razrađeni repertoar afektacija i zlobnih komentara. Sad je stvarno kraj – dao mi je potvrdu.
*bajna ulica prepuna famoznih radnji u Solunu
**Banka

Jul 21, 2008

šoping



Ušla sam jednom, u jednu “low budget” radnju sa ‘krpama’ u Futoškoj ulici. Radnja ko radnja, ne razlikuje se ni po čemu od mnogih sličnih po celom gradu – mala je, interijer je nedizajniran, roba je drugorazredna - razbacana, izguzvana, okačena na štrkljaste aufingere pa se na majicama prave udubljenja, itd. Ali to je nevažno i na to sam navikla; Ono što je apsolutno šokantno je način na koji se ‘prodavačice’ ophode;
Ovako to ide: Dok još nisam ni kročila na prostor radnje, već čujem unjkavi i bezvoljni glas s besmislenim pitanjem: dobardanmogulivampomoći? (da, možeš, daj mi par stvari džabe, pa da idem; ili - da, odaberi poklon za moju drugaricu, ali tako da joj se obavezno dopadne) takve obično ostavljam bez odgovora i pogleda, sa sasvim jednostavnim – hvala; Osećam, dok stoji i bulji, da se pita na čemu joj zahvaljujem, kad nije ništa uradila; Kad sam baš zla, onda pitam: u kom smislu? što joj potpuno poremeti softver; To ponekad eskalira u manji konflikt, jer joj je ispod časti da ne odgovori, pa se pravi pametna, a zaustavi tek na drugom ili trećem mom otrovnom pitanju; Pošto su i one (prodavačice) na putu evolucije, samo je pitanje vremena kada će početi da kapiraju. To će naravno, potrajati. U međuvremenu ću morati da pronađem način kako da ih sprečim da ne otvaraju vrata od kabine, dok pokušavam da sačuvam malo dostojanstva, zatečena u izbledelim gaćama na štrafte i grudnjaku na cvetiće ili nekoj sličnoj glupoj kombinaciji, u trenutku kada braindead persona proviri unutra sa blesavim pitanjem: hoćeliodgovarati??? Prvi put sam se pitala da li je moguće da mi se tako nešto dogodilo, a kad se ponovilo drugi put, shvatila sam da imam posla sa ozbiljnom kategorijom nevaspitanih individua. To je najextremniji primer, dok su drugi blaži, podnošljivi utoliko što se ne raspravljaš gole guzice, nego odeven; To su primerci iz Skupih Radnji, gde si nepoželjan čim uđeš, jer te persona odmah kategoriše kao nelikvidnu, i vuče se kao crevo dok izvlači robu koju treba da pokaže; To ide uz kolutanje očima, afektiranje, grimase, a na pitanje da li npr. ima još nekakva boja – ona izbacuje podatak o ceni jer uopšte ne sluša i sl. Nema tu pomoći, znam da su pokupljene s konca i konopca, da rade za džeparac i da nisu trgovci, ali zar je moguće da neko može biti tako nevaspitan??

PS. Kao potvrda mojih tvrdnji o prodavačicama, evo jos jednog primera; Juče: Limanska radnjica, a u radnji balavica od dvadesetak godina, nije joj palo na pamet da prekine telefonski razgovor kad sam ušla; Dok sam natenane razgledala ponudu, slušala sam je više od 5 minuta kako je boli stomak, a mora da radi i to sa sve psovkama U.p.m. k.g. i sve po redu gazdi i mušterijama koje eto baš sad ulaze kad je ona dobila menstruaciju, ona ne može, ona će sad da zatvori radnju, itd. Pazi! Za to vreme ja sam pronašla nesto lepo i povoljno, pa hajde da rezervišem, pa dođem poslepodne: Tek će ti ona: Pa mooože, aliii aaako me ne ispalite! Čuj, ISPALITE!? posle svega što sam juče napisala bi mi smešno, pa je uverih sa kaparom da je neću ISPALITI!!!
e, stvarno....

Jun 25, 2008

Goli godišnji

Ne sećam se da sam na godišnji odmor iz ove moje firme ikad odlazila spokojna; Možda prve godine (kad još nisam znala za jadac), ali toga se ne sećam;
Svake sledeće godine, scenario je bio isti; drhtim od umora kao hrt, očajnički pogled okrećem prema kalendaru, brojim dane; Najzad gasim PC, uzimam sitnice sa stola I odlazim; Na odmor?! MALO MORGEN; sledi košmar;
Prvo ugledam propušten poziv od kog mi se smrzne govno; vrtim film unazad, preispitujem se da li sam ispoštovala PROCEDURU odlaska sa sve javljanjima I Kurti I Murti, Bogu Ocu, šefu, kolegama, da li sam završila odavno završen posao, da li sam isključila rešo ( da sam ih tako slučajno potpalila, čula bih valjda na vestima?!) ugasila (onaj pomenuti) PC, itd. Nakon temeljnog preispitivanja, a pošto mi adrenalin proradi, što od besa, što od straha, počinjem da razmišljam…
Da li ja to prolazim kroz nekakvo iskušenje ili je u pitanju pakost onih koji ostaju da rade, nešto treće ili šta u PM;
Da li sam ja tako važna persona tamo, da se bez mene ne može raditi; Kolega takođe ide na godišnji; hm, big dil; Pošto ni ja nisam tamo, dizajn (koga dizajniraju svi samo ne dizajneri)
će nam zastareti, odumreti, obesmisliti se; Šta li? Ili je potrebno nešto ambulantno izdizajnirati ( kao da sam lekar na urgentnoj hirurgiji, pa treba da dežuram u slučaju hitne intervencije na bilbordu, sa asistentima iz štamparije)
Ne, ništa od svega toga; To je samo sadizam, koji se razaznaje kroz:
  • Telefonskim pozivima, bez naročitog povoda, prvo podsetiti lenjivca da on ne radi – a oni rade;
  • Jedan poziv nema efekta – to bi mogao u svom bolnom mozgu, eventualno, da potisne, pa da se opusti I odmara; (A to se nipošto ne sme dozvoliti – on mora na mentalnom nivou neprestano da komunicira sa maticom!)
  • Ima familiju? Pa ko mu je kriv; Da nema, radio bi isto tako dobro kao i oni, a ne zabušavao na godišnjem;
  • Ima drugog posla, hobije i interesovanja? On ne sme imati drugog posla - to su sve besmislice;
  • Rendaćeš ga dakle, više puta nedeljno, sve dok ne revidira stav I vrati se tamo odakle je tako bezglavo pobegao;
  • Pošto je nažalost (nekakav) zakon na strani lenjivca na godišnjem odmoru, pa mu se eto, isti ne može uskratiti, dajte da lenjom kučkinom sinu ne damo ni trenutka mira;
  • Takođe, treba dovesti u pitanje broj dana tzv. starog godišnjeg, da se slučajno ne dogoditi da je prevrtljivac ušićario koji dan, pa umesto bolovanja koristio godišnji?!Hm? Ako je samo običan prašinar, a ne neko od menadžmenta (koji nikome ne polažu račune, a putovanja računaju kao slobodne dane) onda je SIGURNO krao dane; Stoga proveriti još jednom!
  • A kad se vrati, dočekaće ga špalir sve samih vrednica koje izgaraju od rada...

Jun 13, 2008

YOGA


yoba
Gužvanjac na poslu je iza mene, a ja sam izašla na svetlost dana iz memljivog ofisa; Već nekoliko puta sedela sam u letnjoj bašti i uživala u blagodetima nerada: hladnoj nes kafi uz cigarete, tračarenju s prijateljicama, šopingu, besciljnom tumaranju kroz grad, snabdevanju beskorisnim informacijama tipa - ko, gde, kada, kako - i s kim;
Pregledala sam i šta novosadske butikašice smatraju da je trend ove sezone :-O! (Bože, da li one to i same oblače??!)
E sad, pošto se treba uterati u nov kupaći kostim (koji će biti promovisan tokom letnjih meseci na Štrandu, pod lupom raznih posmatrača) sledeće na redu ovih dana je pronalaženje modela koji je protivno svakom What-not-to-wear principu, pre svega lep!
Nekad me je brinulo da li “nešto kipi” sa strane, od gore i od dole, a sad sve manje; Ruku na srce – ne mogu da budem nezadovoljna izgledom, s obzirom da nije u pitanju skupa nega tela (i duha!), vec genetski potencijal;
À Propos (skupe) nege, pre neki dan rešila sam da se konačno posvetim mom pomalo zapostavljenom telu ( i duhu) . Kao poručena je došla ponuda (sledi ogavna reč...) Sindikata, po kojoj dobijamo ta-da-da-da - PO PUNOJ CENI (niko nema tako dobar Sindikat!) pravo da se po ceo dan, kad god nam padne na pamet, (kao, vreme je neograničeno, iako crkavaš već posle 45 minuta!) naprežemo, skačemo, znojimo, vozimo bicikl u mestu, i šta sve ne, za ništavnu cenu od 70 eura po osobi! Takodje, možes da koristiš saunu, solarijum i masažu al’ u duminama, jer se, naravno, extra plaća. Pa ako ti 100 eura zalegne za fancy fitness centar, sa malo dodatnog troška za higijenski manikir, pedikir, totalnu depilaciju, frizera, od jos brat-bratu - 150 eura, možeš sasvim lepo da izgledaš, i što je najvažnije da se dobro osećaš praznog novčanika – jer ne treba mariti za te odvratne materijalne stvari; Ali, razmišljajući kao uskladiti duhovno i materijalno, došla sam do informacija (to su one nepotrebne s početka priče) o yoga ili joga majstorima (učiteljima!) kojih ima napretek (preselili su se iz Indije!) Oni se distanciraju jedni od drugih (“njegov čas liči na aerobik, bljak!”), iako nama običnim smrtnicima mogu izgledati slično, ako ne i isto; Sistemom eliminacije došla sam do jedne fine, staložene i neverovatno usporene ženice (mora da je u nekom prošlom životu bila kornjača!) koja mi veoma prija;
Inače, u igri su bili sledeći “učitelji”: jedan mahniti, jedan drski, direktorica, jedna što izgleda kao Indijka; jedna što radi na tri mesta (ne u isto vreme, bilo bi suviše spooky!), jedan za koga sumnjaju da je u stvari clan mračne sekte, jedna što radi i za vreme leta, preobraćeni džet-seter i ova moja kornjača; Sve u svemu, na prvom času, istezala sam se koliko sam mogla, pazila da ne ostanem u nekom nedostojanstvenom položaju, pratila instrukcije, disala (ne obično, nego PRAVILNO!) mislila na svoju malenkost jer to je suština – za promenu razmišljati o sebi, a ne o bakaluku; E, da, međutim....Sada kad ja konačno imam vremena i novca, škola yoge je došla do letnjeg raspusta, tako da se vidimo tek u oktobru i to ako se skupi dovoljan broj interesenata!
Do tad, furaću po kući sari sa Portobelo pijace, paliti insens štapiće, ponavljati pozitivne mantre(da pobedim na konkursu, da hm..ono sto prizeljkujem, a ne smem da kazem, itd.., da uzivam u godišnjem, itd.) i pokušavati da se setim nekog od mojih prošlih života!