Oct 22, 2008

Laze Telečkog nekad i sad


Kuća koje više nema bila je postavljena tako da je jedan ulaz iz bašte, okrenut na ulicu Laze Telečkog 28, prozori spavaće, dnevne i salona na Miletićevu, a glavni ulaz, ujakova soba i još jedan prozor od salona, na Trifkovićev trg. Terasa u dvorištu, šimšir duž staza od ciglica, hortenzije u hladovini pokraj zida; To je bio raj. Tu sam živela godinama, u stvari skoro od rođenja (sa prekidima koji su mi teško padali); Baba i deda su me doveli kad sam imala nekoliko meseci; Bili su stvarno neviđeni: koji bi baba i deda doveli bebu i ustajali zbog nje noćima?! Obožavala sam moju baku, dedu pamtim u par slika i po slatkastom mirisu duvana za lule. Obožavala sam i to mesto gde je ona živela. Bilo je tako lepo, kao da je začarano; Kad zatvorim oči mogu da udjem u svaku prostoriju, pamtim svaku i najsitniju pojedinost koja se nalazila unutra po sobama i napolju u bašti; Znam kako su škripala staklena vrata od trpezarije, kakav zvuk je proizvodila mesingana kvaka na njima; znam ulegnuće u parketu na prelazu iz kupatila u spavaću sobu; vidim peskirani prozor od svetlarnika u kupatilu, pamtim gde je otpala farba sa zida i kako je izguljena bila drvenarija spolja; Znala bih i sada gde da kročim, a da parket ne zaškripi, kako da bešumno otvorim svaku komodu, a da baka ne čuje kako “cunjam”; Znam kako je čarobno izgledao salon pod popodnevnim zracima letnjeg sunca i kako je svetla spavaća soba pre podne; Znam sta je stajalo po ormarima, mislim o tome tek da se preslišam - da ne zaboravim fotografije u ladicama, miris starog namestaja, mebl štofa, dezena zavesa, moleraja, bakine kofere, kapute, njene haljine, moje stare igračke, dedine knjige, lulu i kućni ogrtač, crno –beli Grundigov televizor; Ujakovu sobu, stari radio lampaš, njegove zastavice fudbalskih klubova, pisma “obožavateljki” koja sam krišom čitala, zauvek ostavljena u jednoj od njegovih fijoka, jedno i drugo predsoblje, pa velika vrata...iza njih sneg, drveće crno od vlage i dolaze gosti...sećam se. Crni bakelitni telefon...kuhinja i bela kaljeva peć...špajz i u njemu police, a na policama stelaž-štrafte, tegle sa kompotom od bresaka, krušaka i slatkim od ruža, krastavci i paprike, a na svakoj tegli ukras od krep-papira u boji; Odmah preko puta (Sineoptik), u Laze Telečkog, živela je gospodja Rogulja, a na uglu njene kuće u podrumu mehaničarska radionica u kojoj je bog-sveti-zna-šta, radio Cigan Šaban :-)) Šaban se dao nagovarati, da s vremena na vreme navrati do nas kad nisam htela da pojedem ručak ili riblje ulje; Rečenica Doći će Šaban da te odvede i baci u Dunav (udunav!), radila je radnju, pa sam jela kao za opkladu sve što mi prinesu. U kući broj 26, živeli su Kišovi sa svojom divnom belom spavaćom sobom u oltdojč stilu; Do njih gospođa Jelena Palamarčuk i njen sustanar gos'n Olah. Tetka Jelena je imala modni salon u suterenu. Šila mi je haljine za Vrbicu od teget somota sa belim “bubi” kragnama, “caknicama” i karnerima; "Legenda" kaže da joj je svojevremeno u posete dolazio čuveni doktor Ilić. Doktorova kuća sada je muzej grada Novog Sada; "Udešenu" u garderobu iz tetka Jeleninog salona, vodila me je baka u zabavište u ulici Lukijana Mušickog. Do Palamarčukovih, živela je tetka Olga, bakina najbolja prijateljica i njen muž Ivan Rus. Sa njihovim unukama sam se igrala u dvorištu. Imali su puno sustanara, nasleđe iz posleratnog doba; Među njima i jedna baba Elza. Svaki put kad me vidi štipala mi je obraze i ponavljala Verice mala,(kao, ista sam na mamu) mala Verica, Verice mala, mala Verice, i tako do besvesti; Ulica je dugo vremena imala kaldrmu što nije nikome smetako jer nije bilo skoro nikakvih vozila. U ulicu je zalazio samo fijaker doktora Krstića, službeni auto mog dede i – ledar. Niko nije imao frižider, pa je ledar raznosio led kojim se hrana hladila u posebnim sanducima za led. Jedan takav imala je i moja baka u njenom čudesnom špajzu. Tu su živeli još i Maksa (nekadašnji Maks market)i njegova sestra, malo dalje Dunjin ujak i mati, zatim otac Marka Trbojevića, za koga moja mama kaže da je bio lep kao Belmondo. Njihova terasa bila je tamo gde je sad kaffe Garden. Gospođa Gavanska tek je nedavno prodala kuću skorojeviću, da napravi kaffe kako-se-zvaše onaj što izgleda kao biblioteka. Mica Genova, još jedna bakina prijateljice imala je divan stan pored kuće gde je nekad bio Pan radio, a u sivoj zgradi koja je gledala u prozore naše spavaće sobe, gospođa Dima; Gospođa Dima je na bračno putovaje išla sa 44 kofera i to na krstarenje Mediteranom; Znala sam i druge glamurozne detalje, ali sam ih zaboravila; Šteta, pošto više ne mogu da je pitam. Od starih stanara nema skor nikoga ko još živi u toj ulici, pa čak ni u okolnim ulicama. Sada tu žive neki drugi divlji ljudi koji misle da je vreme počelo kad su oni pristigli.


Sep 2, 2008

Like a good bra...


Osim mojih starih, proverenih drugarica kojih je svega nekoliko, družila sam se i sa drugim ženskim osobama;
Njih je bilo mnogo više, ali se brzo zaboravljaju.
Dolazile su i odlazile kao Meri Popinsice, sa naletima raznih strujanja - s promenom posla, stana, godišnjeg doba, zabavišta, škole, momka, kozmetičara, statusa, itd;
Ove druge bi trebalo da imaju negde na sebi nekakvu etiketu, ne mora da bude upadljiva, nešto sasvim diskretno, samo da vidljivo piše: OBAVEZNO PROČITAJ UPUTSTVO ZA UPOTREBU, jer s njima je sve komplikovano - šta god da uradiš imaš utisak je da je pogrešno!
Brushalter drugarice – nezamenjive.
zavidne pametnjakovićke Delimično otvorene, a iskrenost se ne podrazumeva, u smislu da ulepšavaju detalje iz svog života;
u stanju su da neprekidno pričaju, kao da uživaju u boji sopstvenog glasa, ali samo o sebi. ili dozvole da ti svoje ispričaš tako da više ne možeš da ublažiš ili promeniš verziju, pa onda one nastupaju sa svojim savršenstvima od života; Npr:
„...ups, ja se zapričala, sad neću stići da čujem šta si htela cele nedelje da mi ispričaš pošto moram da krenem
„...Znam kako ti je, kao kad sam ja kroz isto to prošla pre dve godine, sad ću ti sve ispričati ispočetka....“
„...malo si se udebljala, hm?..
„ ...i ja isto, samo ne u tolikoj meri...“
a deca:
„....ona to radi samo kad je nervozna...“
„....a on je duša od deteta, nikoga nije tako jako ujeo, ne znam šta mu je danas..“
„....moja deca se nikad nisu tako kreveljila...“
„....npr. tvoj muž se meni lično ne dopada...“
„...a dete ti je ista na oca...“
Takve sve najbolje znaju, sport, politiku, tračeve, ko se s kim, kada i kako švalera, ko gde kupuje, šta kupuje, imovinsko stanje, porodično stablo, nasledne i preležane bolesti, fobije, itd.
U svakom slučaju posle razgovora potpuno se izmoždiš i odeš sav isceđen.
Lek: Nema leka
Lukave šmizle O sebi skoro nikad ništa ne govore, a i ako to čine, to su sasvim beznačajne gluposti (obično pričaju o vremenu i plavim slonovima, tepaju kao male devojčice, prave grimase, afektiraju i prenemažu se) ali su veoma otvorene za iščačkavanje detalja iz tuđeg života jer tako imaju mogućnost da manipulišu i da se osećaju superiorno. Suvišno je reći da one nikad nemaju problema, a i kad imaju šatro „nikoga ne žele da opterećuju njima“
One dražesno klimaju glavom dok im se poveravaš, da skoro poveruješ da ih je briga;
Takođe, ova vrsta je veoma osetljiva i sklona da po svaku cenu brani svoj integritet, dok bi sa tvojim brisale pod; Mogu se prepoznati po tome što obično nesvesno počinju da koketiraju čim je neki muškarac u blizini; Odmah nastoje da te diskredituju i bace u peti plan npr. „...hm, ona je zauzeta...“ ili „...nju to ne zanima, ona voli...“ „...nju ne moraš voziti, ona tu blizu stanuje...“ sve u svemu ponašaju se kao da odjednom ne postojiš, okrenu ti leđa i samo što te jednom nogom ne sruše sa stolice, dok trepcu okicama, okrenute ka tipu. U stanju su da te ostave na sred ulice, u nepoznatom gradu ili na plaži i otperjaše za frajerom, jer tu stupa na scenu njen nepovredivi integritet, odnosno – ona radi što ona hoće, and what is your problem??
Lek: Nema opuštanja, stalno si u čeki.

Kraljice psiho-drame One deluju savršeno normalno, jedno vreme čak imaš osećaj kao da si našla srodnu dušu; Znaju da saslušaju i možeš u njihovom društvu potpuno da se opustiš; Druženje može da traje i godinama, a da ne primetiš ništa sumnjivo; One te dugo truju svojim problemima, da bi se posle ili napravile blesave, ili te ostavile kao poslednju krpu. Jednog dana samo nestanu iz tvog života kao da ih nikad nije ni bilo.Tako jedno vreme živiš u rebusu, pitajući se - šta se za ime sveta dogodilo? Preispituješ se, prevrćeš celu stvar s jedne na drugu stranu, mućkaš, ali ne dolaziš ni do kakvog rezultata.
Razlog je verovatno užasno glup, a možda i ne postoji; Možda ste upotrebili (ah,)pogrešnu reč ili gest, nedovoljno sati preslušavali njene jadikovke, ili je prosto ljubomorna; Kad bismo znali njene razloge – ne bismo je zvali Psiho-drama queen!
Lek: Fuck them!
Part-time eskort mudrijašice Kad nemaju društvo za izlazak, onda su sušta ljubaznost: insistiraće da dođe svojim autom, biraćeš mesto gde ćete posle pozorišne predstave popiti piće, odvešće te kući i najljubaznije se pozdraviti. Posle toga se neće javljati sve dok joj tvoje eskort usluge ne budu opet potrebne. Površne su i nisu ni za šta, osim da ti pokupe kaput iz garderobe posle predstave.
Lek: Ići sam bilo gde ili čekati jednu od brushalter – drugarica.

Aug 25, 2008

da poludiš

U aprilu sam po neslavnoj ceni prodala jedine deonice koje sam ikad u životu imala i koje ću ikad više imati. Na taj očajnicki korak odlučila sam se zbog toga što sam se kao i milion drugih nesrećnika poput mene, zadužila kreditnim karticama. Dobronameran savet svima koji jos nisu, a žele to da urade - nemojte nipošto to ciniti! Ako mislite da nemate dovoljno novca, pa mislite da će vam kartice pomoći – grdno se varate! Sve je bolje nego uzeti kredit od banke! Tih 2,3,4 godine, koliko sam ih imala, doveli su me na prosjački stap. Svodilo se sve samo na vijanje prihoda, trčanje od šaltera do šaltera, uduvavanje groznih svota novca na te račune koje bih posle pola sata u gradu izduvala, pa ponovo u krug. Extra prihod koji imam mesečno, sav je išao na mesečne obaveze prema bankama. Doživljaji sa službenicima banaka su posebna priča; Ako sam i imala neki fitilj, tamo je definitivno dogoreo; Ozbiljno sam razmišljala o svojoj agresivnosti: tamo sam često imala poriv da se tučem, psujem i razbijam inventar. Srećom, to radim kod kuće, pa se nekako izduvam (šala) Dakle, prodala sam deonice, podigla 160.000 ( sa setom se prisećam te svotice i stalno se vajkam šta sam sve mogla na Cimiski* da kupim ove godine) Ali, čim sam ih stavila na šalter ispred điđana u košulji boje Pirejske Trapeze**, osetila sam se nekako rasterećenom i lako sam sebi oprostila neostvareni šoping snova. Pretpostavljam da se tako osećaš kad počinjes život ispočetka; Posle dugog điđanovog prevrtanja po kompjuteru i papirima, konsultovanju sa Zoranima i Branama iz beogradskog ogranka, uzeo mi je moj mali kapital iz drhtavih ruku i rekao da ćemo sad sačekati da se to npr. proknjiži ili tako neki skrnavi bankarski izraz. Pošto nisam nestala iste sekunde iz njegovog vidokruga, sav začuđen me je otpravljao gestom glave prema izlazu, a da mi nije dao nikakvu potvrdu; I tako sam, verujući na reč šalterskom bezobrazniku, izašla na 10 minuta, koliko je trebalo da se stvar, bloody, "proknjiži". Tih 10 minuta sam razmišljala, naglas komentarisala( ne, nisam pričala sama sa sobom, Saša je bila sa mnom!) i zamišljala situaciju u kojoj se vraćam unutra, a điđan mi govori "Šta, molim, kakav novac ste vi ostavili!?" To bih ja nazvala Osveta Điđana, za svo moje brecanje, kolutanje očima, lupkanje noktima po šalteru, treskanje vratima, naglas izražene sumnje u moral bankara, demonstrativno napuštanje šalter sale, itd; Ali moje najcrnja pretpostavka nije se obistinila, pa sam lakim korakom napustila mrski ambijent, misleći da se više nikad unutra nećemo sresti;
No ne lezi vraže! Srećno sam živela u tom tra-la-la raspoloženju skoro 5 meseci, a onda, kao da se mučni događaj s plaćanjem uopšte nije dogodio, dobila sam redovni mesečni izveštaj sa pedantno izračunatom svotom za plaćanje za mesec avgust;
Da ne dužim, ništa lepo ni ne mogu ispričati, hitno sam otišla u sada preseljenu banku( to obaveštenje npr. nisu mogli poslati, ali svoje usrane izveštaje jesu) Ponovo isti điđan, ovog puta se zbog vrućine još više vukao po sali i gegao kao Džon Vejn dok je proveravao papirčine; I nije ga uopšte bilo briga što je pronašao moj zahtev koji je od aprila čamio u nekoj ladici, a koga nije bio ni poslao u Beograd. Otpisao mi je sramotni iznos od 490 dinara i naravno, nije se ni izvinio, a ja nisam razbijala inventar i njihove zube, ali sam izvela svoj, do perfekcije razrađeni repertoar afektacija i zlobnih komentara. Sad je stvarno kraj – dao mi je potvrdu.
*bajna ulica prepuna famoznih radnji u Solunu
**Banka

Jun 25, 2008

Goli godišnji

Ne sećam se da sam na godišnji odmor iz ove moje firme ikad odlazila spokojna; Možda prve godine (kad još nisam znala za jadac), ali toga se ne sećam;
Svake sledeće godine, scenario je bio isti; drhtim od umora kao hrt, očajnički pogled okrećem prema kalendaru, brojim dane; Najzad gasim PC, uzimam sitnice sa stola I odlazim; Na odmor?! MALO MORGEN; sledi košmar;
Prvo ugledam propušten poziv od kog mi se smrzne govno; vrtim film unazad, preispitujem se da li sam ispoštovala PROCEDURU odlaska sa sve javljanjima I Kurti I Murti, Bogu Ocu, šefu, kolegama, da li sam završila odavno završen posao, da li sam isključila rešo ( da sam ih tako slučajno potpalila, čula bih valjda na vestima?!) ugasila (onaj pomenuti) PC, itd. Nakon temeljnog preispitivanja, a pošto mi adrenalin proradi, što od besa, što od straha, počinjem da razmišljam…
Da li ja to prolazim kroz nekakvo iskušenje ili je u pitanju pakost onih koji ostaju da rade, nešto treće ili šta u PM;
Da li sam ja tako važna persona tamo, da se bez mene ne može raditi; Kolega takođe ide na godišnji; hm, big dil; Pošto ni ja nisam tamo, dizajn (koga dizajniraju svi samo ne dizajneri)
će nam zastareti, odumreti, obesmisliti se; Šta li? Ili je potrebno nešto ambulantno izdizajnirati ( kao da sam lekar na urgentnoj hirurgiji, pa treba da dežuram u slučaju hitne intervencije na bilbordu, sa asistentima iz štamparije)
Ne, ništa od svega toga; To je samo sadizam, koji se razaznaje kroz:
  • Telefonskim pozivima, bez naročitog povoda, prvo podsetiti lenjivca da on ne radi – a oni rade;
  • Jedan poziv nema efekta – to bi mogao u svom bolnom mozgu, eventualno, da potisne, pa da se opusti I odmara; (A to se nipošto ne sme dozvoliti – on mora na mentalnom nivou neprestano da komunicira sa maticom!)
  • Ima familiju? Pa ko mu je kriv; Da nema, radio bi isto tako dobro kao i oni, a ne zabušavao na godišnjem;
  • Ima drugog posla, hobije i interesovanja? On ne sme imati drugog posla - to su sve besmislice;
  • Rendaćeš ga dakle, više puta nedeljno, sve dok ne revidira stav I vrati se tamo odakle je tako bezglavo pobegao;
  • Pošto je nažalost (nekakav) zakon na strani lenjivca na godišnjem odmoru, pa mu se eto, isti ne može uskratiti, dajte da lenjom kučkinom sinu ne damo ni trenutka mira;
  • Takođe, treba dovesti u pitanje broj dana tzv. starog godišnjeg, da se slučajno ne dogoditi da je prevrtljivac ušićario koji dan, pa umesto bolovanja koristio godišnji?!Hm? Ako je samo običan prašinar, a ne neko od menadžmenta (koji nikome ne polažu račune, a putovanja računaju kao slobodne dane) onda je SIGURNO krao dane; Stoga proveriti još jednom!
  • A kad se vrati, dočekaće ga špalir sve samih vrednica koje izgaraju od rada...