Aug 25, 2008

da poludiš

U aprilu sam po neslavnoj ceni prodala jedine deonice koje sam ikad u životu imala i koje ću ikad više imati. Na taj očajnicki korak odlučila sam se zbog toga što sam se kao i milion drugih nesrećnika poput mene, zadužila kreditnim karticama. Dobronameran savet svima koji jos nisu, a žele to da urade - nemojte nipošto to ciniti! Ako mislite da nemate dovoljno novca, pa mislite da će vam kartice pomoći – grdno se varate! Sve je bolje nego uzeti kredit od banke! Tih 2,3,4 godine, koliko sam ih imala, doveli su me na prosjački stap. Svodilo se sve samo na vijanje prihoda, trčanje od šaltera do šaltera, uduvavanje groznih svota novca na te račune koje bih posle pola sata u gradu izduvala, pa ponovo u krug. Extra prihod koji imam mesečno, sav je išao na mesečne obaveze prema bankama. Doživljaji sa službenicima banaka su posebna priča; Ako sam i imala neki fitilj, tamo je definitivno dogoreo; Ozbiljno sam razmišljala o svojoj agresivnosti: tamo sam često imala poriv da se tučem, psujem i razbijam inventar. Srećom, to radim kod kuće, pa se nekako izduvam (šala) Dakle, prodala sam deonice, podigla 160.000 ( sa setom se prisećam te svotice i stalno se vajkam šta sam sve mogla na Cimiski* da kupim ove godine) Ali, čim sam ih stavila na šalter ispred điđana u košulji boje Pirejske Trapeze**, osetila sam se nekako rasterećenom i lako sam sebi oprostila neostvareni šoping snova. Pretpostavljam da se tako osećaš kad počinjes život ispočetka; Posle dugog điđanovog prevrtanja po kompjuteru i papirima, konsultovanju sa Zoranima i Branama iz beogradskog ogranka, uzeo mi je moj mali kapital iz drhtavih ruku i rekao da ćemo sad sačekati da se to npr. proknjiži ili tako neki skrnavi bankarski izraz. Pošto nisam nestala iste sekunde iz njegovog vidokruga, sav začuđen me je otpravljao gestom glave prema izlazu, a da mi nije dao nikakvu potvrdu; I tako sam, verujući na reč šalterskom bezobrazniku, izašla na 10 minuta, koliko je trebalo da se stvar, bloody, "proknjiži". Tih 10 minuta sam razmišljala, naglas komentarisala( ne, nisam pričala sama sa sobom, Saša je bila sa mnom!) i zamišljala situaciju u kojoj se vraćam unutra, a điđan mi govori "Šta, molim, kakav novac ste vi ostavili!?" To bih ja nazvala Osveta Điđana, za svo moje brecanje, kolutanje očima, lupkanje noktima po šalteru, treskanje vratima, naglas izražene sumnje u moral bankara, demonstrativno napuštanje šalter sale, itd; Ali moje najcrnja pretpostavka nije se obistinila, pa sam lakim korakom napustila mrski ambijent, misleći da se više nikad unutra nećemo sresti;
No ne lezi vraže! Srećno sam živela u tom tra-la-la raspoloženju skoro 5 meseci, a onda, kao da se mučni događaj s plaćanjem uopšte nije dogodio, dobila sam redovni mesečni izveštaj sa pedantno izračunatom svotom za plaćanje za mesec avgust;
Da ne dužim, ništa lepo ni ne mogu ispričati, hitno sam otišla u sada preseljenu banku( to obaveštenje npr. nisu mogli poslati, ali svoje usrane izveštaje jesu) Ponovo isti điđan, ovog puta se zbog vrućine još više vukao po sali i gegao kao Džon Vejn dok je proveravao papirčine; I nije ga uopšte bilo briga što je pronašao moj zahtev koji je od aprila čamio u nekoj ladici, a koga nije bio ni poslao u Beograd. Otpisao mi je sramotni iznos od 490 dinara i naravno, nije se ni izvinio, a ja nisam razbijala inventar i njihove zube, ali sam izvela svoj, do perfekcije razrađeni repertoar afektacija i zlobnih komentara. Sad je stvarno kraj – dao mi je potvrdu.
*bajna ulica prepuna famoznih radnji u Solunu
**Banka

No comments: