Oct 29, 2008

Kad čujem reč kultura – ne mašim se baš za pištolj....1. deo

-->
Ne znam čija je misao da što više poznaje ljude, to više voli životinje. Kasno sam je čula, inače je mogla biti i moja.
Stanovanje. Živim u zgradi sa dvadesetak stanova. Zgrada ima tri ulaza od kojih jedino na našem funkcioniše interfon i vrata se automatski sama zaključavaju, što znači da nisu pokvarena. Doduše, pokvarena su second base “kaubojska” koja su ispala iz šarki, pa tupo tresnu jedna o druga kad se ne pridrže kako treba. Ulaz i lift su sterilno čisti, jer imamo odličnu predsednicu kućnog saveta koja zajedno sa nama stanarima o tome vodi računa. U zgradi su samo vlasnici, samo jedan stan se izdaje. Tu se s vremena na vreme promene stanari koji se ispočetka malo ritaju, ali brzo budu ućutkani oštrim neverbalnim porukama starosedelaca. Niko ne ostavlja kese sa đubretom ispred vrata, delove nameštaja, stare šporete i veš mašine, šlape ispred ulaznih vrata u stan (od toga mi se povraća), niko ne krade otirače, ne lepi žvake za gelendere, nema opušaka, papirića, špriceva, flaša od pivčuge, itd. Dva momka tinejdžera, pred žurku ostave poruku ”upozorenja” u liftu. Zidovi su solidni, ne propuštaju zvukove (osim ako ostali ne šapuću, u tom slučaju mi smo najglasniji). To je ok.
Parking. Kad izađem iz oaze zvane stan i ulaz, nađem se na parkingu. Vozila sam polovnog forda koga smo zamenili za polovnog pežoa, a oba sam vozila na staru registraciju. Sve dok se adresa i ime u saobraćajnoj ne poklopi sa adresom iz lične karte, parking servis te smatra posetiocem tako da ja mogu da biram – da odem na divlji parking nekoliko ulica dalje koji još nije okupiran od strane Parking-mafije, ili da ostanem ispred zgrade, dozvolim parking majstoru da mi naplati kaznu, pucam mu u kolena i završim s tim slučajem.
Dušica kaže, nemoj mama molim te, pa ja ipak odem na divlji parking, ili stanem na jedno od dva “besplatna” mesta, koja su “provaljena”, pa ih posetioci koriste da ne bi platili i gde inače, stoje kontejneri za đubre. Međutim, đubretari su već zapišali to mesto kao svoju teritoriju, tako da me ujutro preteknu i ostave poruku u vidu masnih novina, kora od jabuka, pilećih kostiju i upotrebljenih uložaka, koje sve pedantno zakače na moje brisače i taktički, na kvaku vozačkih i suvozačkih vrata. Kad prebrodim odstranjivanje đubreta s auta, a da ne uflekam kašmirski kaput, mogu krenuti da odvezem dete u školu, pa potom na posao. Ako se samo malo duže zadržim čisteći auto, iz suprotnog pravca u ulicu počinju da pristižu studenti i profesori obližnjeg fakulteta. Pošto nemaju prvenstvo prolaza iz svog pravca, sve se pretvara u igru nerava. Još s početka te kratke ulice vidim kako se čoban zaukava da što pre dođe do sredine i da me onda s te tačke gleda kao da je žrtva mog inata, a ne svog bezobrazluka. Znala sam ranije da odigram čitavu predstavu, sa sve izlaženjem iz auta i mirnim pokretima kao da ću da ga zaključam i da odem. Žene se ne pale tako kao muškarci, s njima se možeš dogovoriti i njima rado činim ustupke; Muškarci podivljaju: glupačo, kurvo, idiotkinjo, kravo, fufo, ona će mene da zayebava, čuj, žena... No problem. Dve-tri čarobne reči su dovoljne ako gmaz ima trunke mozga i vratiće se u rikverc. To su studenti i profesori. Oni koji kupuju cveće za 8. mart. Ženama.
Posao. Novi deo zgrade je sagrađen, pa rasprodat. Politika kuće. Sigurno postoji rezon ili profit. Ne ulazim u to. To me se ne tiče. Zato ja boravim u dvorišnoj prostoriji u kojoj je minus 300 zimi, i plus 800 leti; Kad crkne miš ispod trulog sudopera u ”čajnoj kuhinji”, malo mi se ”sloši”, ali ima dobrih ljudi koji ga uklone umesto mene. Kafu kupujemo same i kuvamo u istoj toj prostoriji, jer konobari "nisu ludi" da je nose napolje. Polovina zaposlenih su direktori i šefovi. Ja nikad ne bih bila šef. Da pojasnim, Ribe u znaku i Blizanac u podznaku. Dakle, istinu govorim. Verovatno ne volim suviše odgovornosti, to je jedna od loših strana ovog znaka. Ne marim ni za autoritete. Ne da ne volim, nego ne dajem ni pet para na to. Ali neko mora i to da radi, mislim da šefuje. Na radnom mestu imam PC, sa legalnim softverom (i zabranom administratora) i B&W printer. Znači da ne mogu da gubim vreme na igrice, download-ovanje, filmove, itd. Imam svoj mobilni telefonski aparat, svoj broj, račun plaćam sama, skener, laserski štampač, USB, Bluetooth, BookUSB 500GB, SonyDSC H-2, i jedan extra punjač za mobilni, kupila sam od plate i koristim ih i na poslu. Zato što to ne spada u osnovno sredstvo. Ne koristim usluge kafe-kuhinje, sobu na Zlatiboru za koju se gušaju da u nju uđu, stipendiju za magistarsku titulu (i osnovno obrazovanje-šala!); Ne nosim kući kancelarijski materijal (dobijam markere za CD i papir za printer); Ne koristim svoje radno mesto za obavljanje privatnog posla; Kurs za obuku na računaru (pola zaposlenih su analfabete za tu oblast), putovanja na šatro seminare, obuke, sajmove, itd. Umesto da radim svoj posao kako dolikuje opisu mog radnog mesta, ja moram da izlazim s majstorima na teren po svim vremenskim uslovima; Verala sam se po merdevinama, na skele, lepila folije i nisam imala problem s tim. E sad, od kad su mi ukrali 7 dana godišnjeg odmora, stvari će krenuti malo drugačije: Znači da neću raditi ništa za šta je potrebna HTZ oprema. That is final. Što se praktičnog dela tiče. Ako to sve radiš u tišini i nikom ne “vešaš” na nos, to ti je kao da nisi ništa ni uradio; Nikad ne valjaš, nikad ne dobiješ pohvalu ni kao podstrek; ti si neko ko je uvek u “cajtnotu”, neko ko je poslednji u hijerarhiji izdavanja naređenja, neko iza koga ostaje samo štamparija koja i sama ima svoj tempo na koji, prosto ili nemaš ili imaš vrlo mali uticaj; neko preko čije kičme ide finalni rezultat. Neko na kome se “izduvavaju” mediokriteti, klimakterične babetine, švalerke, poluobrazovane zemljakuše kojima praziluk viri iz ušiju i žbunovi ispod pazuha, pripite luzerke; Japiji u odelima s roza kravatama kojima smrdi trulež iz usta, a koji se uporno približavaju dok očajnički uzmičeš prema zidu; Direktori sa crnim ispod noktiju; Izafektirani metroseksualci, fejsbuk i skajp džankiji (za menadžment nema zabrane administratora) biseksualci i oni nedefinisanog pola, heteroseksualci koji su izgubili kompas, narkomani i pijandure koji dolaze samo po platu.
Ulica. Kad dušica ide posle podne u školu ja s posla odem do grada; Nekad imam cilj, nekad nemam. Nekad zovem Sanju. Nekad volim da sam solo. Samo zato što mi se ćuti. Jedino s Olgom mogu da ćutim, ali ona je new mom, pa ne može tek tako, samo da se strči do centra. Parkiram se u gradskoj garaži da ne mislim o SMS prepisci sa Parking Servis bitangama.Obiđem jedan krug, kupim šarene novine i pijem moku s crnom čokoladom u Grinetu ili nes u Trčiki. Najbolja je u Trčiki. Izvadim Sony iz tašne i stavim na sto. Za slučaj da naiđe inspiracija. Čitam novine, pijuckam kafu, zapalim cigaretu i povremeno pogledam oko sebe. Ide devojčurak i jede; Mrvi po sebi, oko sebe i iza sebe. Masnim rukama trpa mekiku u usta. Kad pojede ući će u TeraNovu i pipati tim prstima odeću. Jede i klinac sav umazan čokoladom. Uflekao se, big dil. Isfrustrirana keva cima malo telo ovamo-onamo i vrišti nad malom glavom; Pa što si mu dala, monstrume, da jede na ulici? Šta si očekivala, da će pipetom jesti čokoladu? Ide i goli pupak. Zategnut i ravan, ali ništa manje prost u svojoj golotinji. Bio je moderan samo jednu sezonu, kad i pomama za trbušnim plesom, ali ostao je zaštitni znak priprostih devojaka s periferije. Uz njega ide kratak, perjem punjen prsluk, dekoltovana majica i farmerke usečene ili pak ne, u guzicu, a sve isto obučene, kao u uniformu. Srećom, kad si mlad, lep si po default-u, šta god na sebe da staviš. Ali gde vam je kreativnost i pristojnost; Japi udubljen u razgovor, nehajući, udara sve što stigne svojom laptop torbetinom, dok se probija kroz masu. Masna mu kosa, ali natrackao se nekim ”in” parfemom, pa misli da je frajer. Ne bih ga takla ni maštukom, kome li ti trebaš masnjikavi. Na ulazu u Zaru, ide kockasti, zakrčio i ulazak i izlazak ženama. Ustaklio očima, ni ne shvata da je trebalo da ih propusti. Moron. To je majka ljubila u tupu glavurdu trideset i kusur godina i uveravala da je najpametniji i da žena treba da je potčinjena, pasivna i da mu se sklanja s puta; Zato on ide džadom k’o oslobodilac i ruši žene k’o kegle. Idu i drugi, ali nemam više vremena da pišem. Samo da “sručim” ovu kafu i idem po dušicu...
PS. Vraćam se na parking i dok pristižem najprometnijom stazom kraj pozorišta, na uređenom i zatravljenom delu, a pored bašte kafića, bistroglava keva skida klipana od 7- 8 godina i dozvoljava mu da piša nasred travnjaka. Unbeliveable. Možda ta ista protestuje protiv toga što se psi šetaju, uriniraju i defeciraju po gradu, direktno ugrožavajući njenog razmaženog potomka koji hoće da igra fudbal baš na livadi na kojoj je dozvoljeno kretanje kerovima. Stoga, kad se skine zabrana prevoza pasa GSP-om, ulazak u neprehrambene radnje i ostale zgrade gde psi nikog ne ugrožavaju i ništa ne rade osim što troše kiseonik, onda ću da počnem da skupljam govna mog maltezera (veličine 3 mm) u unapred pripremljene najlon kesice. Samo još i ovo:
Taj postupak s pišanjem je otprilike, u ravni sa, kako ja to zovem "dečijim nudizmom" koji se ničim izazvano, zagovara od strane nekih roditelja. Zdravo je, my ass! Znam i jednog klinca kome je otekao kao cepelin, od peska koji se zavukao pod kožu i inficirao. To degouter razgolićavanje seže, čak i do pozne 10-te godine, a naravno mahom su u pitanju su mali muškarci. Tako se od malih nogu uče egzibicionizmu. Of course da mi smeta! On se čačka po pimpeku, pa onda hvata sendvič na plaži i moje dete po licu!!!! Fuj! Ili keva golog klipana: nosa ga zadenutog oko struka s podmetnutom rukom pod golu bulju, i posle ga tom rukom hrani! Fuj!
Ma da ne dužim...
Zato, kad čujem reč kultura, ne mašim se baš za pištolj, ali pošizim.

Oct 22, 2008

Laze Telečkog nekad i sad


Kuća koje više nema bila je postavljena tako da je jedan ulaz iz bašte, okrenut na ulicu Laze Telečkog 28, prozori spavaće, dnevne i salona na Miletićevu, a glavni ulaz, ujakova soba i još jedan prozor od salona, na Trifkovićev trg. Terasa u dvorištu, šimšir duž staza od ciglica, hortenzije u hladovini pokraj zida; To je bio raj. Tu sam živela godinama, u stvari skoro od rođenja (sa prekidima koji su mi teško padali); Baba i deda su me doveli kad sam imala nekoliko meseci; Bili su stvarno neviđeni: koji bi baba i deda doveli bebu i ustajali zbog nje noćima?! Obožavala sam moju baku, dedu pamtim u par slika i po slatkastom mirisu duvana za lule. Obožavala sam i to mesto gde je ona živela. Bilo je tako lepo, kao da je začarano; Kad zatvorim oči mogu da udjem u svaku prostoriju, pamtim svaku i najsitniju pojedinost koja se nalazila unutra po sobama i napolju u bašti; Znam kako su škripala staklena vrata od trpezarije, kakav zvuk je proizvodila mesingana kvaka na njima; znam ulegnuće u parketu na prelazu iz kupatila u spavaću sobu; vidim peskirani prozor od svetlarnika u kupatilu, pamtim gde je otpala farba sa zida i kako je izguljena bila drvenarija spolja; Znala bih i sada gde da kročim, a da parket ne zaškripi, kako da bešumno otvorim svaku komodu, a da baka ne čuje kako “cunjam”; Znam kako je čarobno izgledao salon pod popodnevnim zracima letnjeg sunca i kako je svetla spavaća soba pre podne; Znam sta je stajalo po ormarima, mislim o tome tek da se preslišam - da ne zaboravim fotografije u ladicama, miris starog namestaja, mebl štofa, dezena zavesa, moleraja, bakine kofere, kapute, njene haljine, moje stare igračke, dedine knjige, lulu i kućni ogrtač, crno –beli Grundigov televizor; Ujakovu sobu, stari radio lampaš, njegove zastavice fudbalskih klubova, pisma “obožavateljki” koja sam krišom čitala, zauvek ostavljena u jednoj od njegovih fijoka, jedno i drugo predsoblje, pa velika vrata...iza njih sneg, drveće crno od vlage i dolaze gosti...sećam se. Crni bakelitni telefon...kuhinja i bela kaljeva peć...špajz i u njemu police, a na policama stelaž-štrafte, tegle sa kompotom od bresaka, krušaka i slatkim od ruža, krastavci i paprike, a na svakoj tegli ukras od krep-papira u boji; Odmah preko puta (Sineoptik), u Laze Telečkog, živela je gospodja Rogulja, a na uglu njene kuće u podrumu mehaničarska radionica u kojoj je bog-sveti-zna-šta, radio Cigan Šaban :-)) Šaban se dao nagovarati, da s vremena na vreme navrati do nas kad nisam htela da pojedem ručak ili riblje ulje; Rečenica Doći će Šaban da te odvede i baci u Dunav (udunav!), radila je radnju, pa sam jela kao za opkladu sve što mi prinesu. U kući broj 26, živeli su Kišovi sa svojom divnom belom spavaćom sobom u oltdojč stilu; Do njih gospođa Jelena Palamarčuk i njen sustanar gos'n Olah. Tetka Jelena je imala modni salon u suterenu. Šila mi je haljine za Vrbicu od teget somota sa belim “bubi” kragnama, “caknicama” i karnerima; "Legenda" kaže da joj je svojevremeno u posete dolazio čuveni doktor Ilić. Doktorova kuća sada je muzej grada Novog Sada; "Udešenu" u garderobu iz tetka Jeleninog salona, vodila me je baka u zabavište u ulici Lukijana Mušickog. Do Palamarčukovih, živela je tetka Olga, bakina najbolja prijateljica i njen muž Ivan Rus. Sa njihovim unukama sam se igrala u dvorištu. Imali su puno sustanara, nasleđe iz posleratnog doba; Među njima i jedna baba Elza. Svaki put kad me vidi štipala mi je obraze i ponavljala Verice mala,(kao, ista sam na mamu) mala Verica, Verice mala, mala Verice, i tako do besvesti; Ulica je dugo vremena imala kaldrmu što nije nikome smetako jer nije bilo skoro nikakvih vozila. U ulicu je zalazio samo fijaker doktora Krstića, službeni auto mog dede i – ledar. Niko nije imao frižider, pa je ledar raznosio led kojim se hrana hladila u posebnim sanducima za led. Jedan takav imala je i moja baka u njenom čudesnom špajzu. Tu su živeli još i Maksa (nekadašnji Maks market)i njegova sestra, malo dalje Dunjin ujak i mati, zatim otac Marka Trbojevića, za koga moja mama kaže da je bio lep kao Belmondo. Njihova terasa bila je tamo gde je sad kaffe Garden. Gospođa Gavanska tek je nedavno prodala kuću skorojeviću, da napravi kaffe kako-se-zvaše onaj što izgleda kao biblioteka. Mica Genova, još jedna bakina prijateljice imala je divan stan pored kuće gde je nekad bio Pan radio, a u sivoj zgradi koja je gledala u prozore naše spavaće sobe, gospođa Dima; Gospođa Dima je na bračno putovaje išla sa 44 kofera i to na krstarenje Mediteranom; Znala sam i druge glamurozne detalje, ali sam ih zaboravila; Šteta, pošto više ne mogu da je pitam. Od starih stanara nema skor nikoga ko još živi u toj ulici, pa čak ni u okolnim ulicama. Sada tu žive neki drugi divlji ljudi koji misle da je vreme počelo kad su oni pristigli.


Oct 13, 2008

Izvin'te nisam u fazonu


Danas smo venčali Saleta i Ivanu.
Nije venčanje bilo neveselo, nego ja na takvim manifestacijama dobijam grozne napade dosade, neizdrža i (tihog) stenjanja, zbog čega imam poriv da ustanem i kažem:
-Izvin’te, ja vas pozdravljam, bilo mi je „prelepo“, ali ja sad hitno moram da odem pošto mi je pukla cev u kupatilu / kuhinji / imam deadline / da pokupim veš sa štrika / mislim da imam temperaturu / imam stomačnih tegoba / moram babi da dam lek....
I da se brzo izgubim dok ne stignu išta da izgovore.
Nije da ne pomišljam i da krišom pobegnem, bez ikakvih izgovora, ali i u tom akutnom stanju, uviđam da bi zbilja bilo nedolično. Kad shvatim da mi nema spasa i da uopšte nije sporno da ću morati da odsedim par sati, zapadnem u neki vid hibernacije i duboke kontemplacije. Pošto se u tim trenucima potpuno isključim, a to je valjda očigledno, povremeno me ubadaju kažiprstom u rame, kao podsetnik na zamrlu konverzaciju, što me izluđuje. Možda sam ja osobenjak (fer je da to kao mogući razlog stavim na prvo mesto) ili možda zabava nije zabavna, teme su izlizane, muzika je preglasna, davim se u dimu kojem i sama doprinosim (iako sam od onih uživalaca cigareta koji to vole praktikuju na čistom vazduhu) , ne znam reči pesama, ne volim masne viceve, plešem samo s nekim ko me ne gazi po nožnim prstima, ponekad oponiram ? Ovo poslednje nosi sa sobom realnu opasnost od verbalnih sukoba. A izazivače sukoba posle ne zovu u društvo. (ha, znam šta mi je činiti)
Kako sam preterano zabavna i interaktivna, biće da niko ne bi ni primetio da sam nestala.
Ne mogu baš da objasnim sebi o čemu se tu radi; Mislim da ne mogu da se opustim: U mislima sam uvek negde drugde, stalno me pritiskuju razni rokovi (ne samo poslovni) uvek sam u žurbi, ne mogu da se skoncentrišem....
Da kažem još i ovo, pa nek me sprži munja Božija, - mi smo bili kumovi.
Mene bukvalno, više ne treba zvati ni za svedoka. Po svemu sudeći – isfurala sam iz fazona.

PS. Ima jedna olakšavajuća okolnost, a to je da još uvek niko ne zna kako mi je dosadno. :-)