Dec 15, 2009
















Kad sam se prvi put rodila, bila sam internacionalna plesna zvezda. Plesala sam standardne i latino plesove u plesnim dvoranama širom sveta.
.........................................................................................................................................................................
Ako postoji još neko ovako mator kao ja, onda se seća da je u Miletićevoj ulici postojao okasion. Jednog dana na putu do pijace, ostala sam ispred njega zabezeknuta: U izlogu je visila žuta haljina za standard. Blistala je u sivilu. Žuta kao žumance. Onakva kakva se danas više ne nosi na takmičenjima, sa žiponima i perjem marabua. Pokušavala sam da je iskamčim sa argumentom "treba mi", ali bezuspešno. Da im ne bude modro oko vrata i da me sklone od izloga, rekli su mi da ću dobiti takvu haljinu kada budem krenula na ples. Ne znam koji je to tačno dan trebao da bude, ali mislila sam da neko o tome vodi računa.
U tom je prošlo i četrdeset godina, tehniku sam pre par godina savladala, ali zvezda nisam postala. Bar ne u ovom životu. Kad god vidim takmičare, vidim i gde bih ja bila sa malo više ambicije koja mi je, ruku na srce, uvek nedostajala. Strast za plesom nije; I za deset života.

Nov 18, 2009

Sova



Svašta mi je uletalo u stan: slepi miševi, vrapci, leptiri, čak i jedan golub prošle jeseni, koji me je sav začuđen posmatrao sa sredine moje spavaće sobe, pitajući se valjda otkud ja u njoj;
Danas, dok sam pospremala po kuhinji uletela mi je, naposletku i sova i na smrt me isprepadala. Dobro da mi nije odnela kera :)) koji je pokušao, onako minijaturan da interveniše, dok sam ja vrištala i unosila užasnu pometnju;
Gospođa sova je zaključila da sam preglasna, zatim se pokakila u predsoblju, pokušala još jednom da stane na karnišnu, odustala i odletela istim putem kojim je i doletela.
A i dobro je što ne lete dobermani. To bi me dokusurilo.

Sep 30, 2009

Kao ljubav

Sinoć, tako, šetamo moj pas i ja, te dođemo do kraja staze.
Ugledam na dvadesetak koraka, dve siluete. Jedna je dečija, a druga je pseća.
Procenjujem s te daljine, da je dete jako malo, tek prohodalo, a da je pas odrastao.
Taman da zaokrenem, pa da krenem nazad, kad primetim kako ima nešto neobično u načinu na koji je pas jako usredsređen na to dete. Počnem da razmišljam kako dete mora da je jako dobro prema psu, kad mu je ovaj tako privržen.
Moj pas zalaje u njihovom pravcu i privuče im pažnju, a ja odlučim da hoću da vidim ta dva "drugara" izbliza, te stanem da ih sačekam.
Kako polako izlaze iz mraka na svetlost noćne svetiljke, vidim psa kako nežno gurka njuškom detetove, nečim zauzete ruke, brižno ga prati, pogleda ne odvaja, ide mu ispred nogu s jedne, pa na drugu stranu; Dete, musavo Ciganče, približava se i nešto nosi, šta li je... Štene, tek oštenjeno, krmeljivo. Nenamerno, davi ga rukom savijenom u laktu, nožice mu se klate, stomačić mu se napeo kao puna vrećica, eh, ne mogu ni da gledam, okrenem ka kući. Da pobegnem, da zaboravim; Ali ne mogu.
Sirota kujica, mogla je da ujede, da otme, da se izbori; Ali ona to ne učini.
Ostade ponizno da se umiljava ne bi li dobila nazad svoje "dete". Živo ili mrtvo.
A izgledalo je kao ljubav.

Sep 18, 2009

Dnevnik ruskog vojnika

For a 64 years my family treasures a diary of a Russian soldier, found near my grandfather's village 1945.

My father say:

ATANTAEV NURASHI SASHA

It have Sashas notes which may have been his diary.Beside his there are few other names in the diary, those who have also written in it.
A Vederchik
Andrei Bodjanskii
S Inokos
Shashik
My father Rade found the diary in the battlefield trench in the Spring 0f 1945. It wascovered in mud and blood.
The battle on that field took place sometimes earlier, autumn 1944, mid November, after the breakthrough of enemy lines at Batina, Baranja. (Todays territory if Croatia)
We did not know what to do with it.We did not want to hand it
over to some irresponsible people, so perhaps we turned out to be irresponsible.
I did speak to few Russian emigres, learned persons. They claim
that Atantaev was not Russian. He might have been the member of
some Kavkaz minorities, from deep Asia. Maybe he was settled in Rusia.
64 years has passed by since that battle day. Atantaev would have
been at least 100 years old now. The question is are there any descendants from the first generation of his relatives.
The question is also what does one's life means in Russia when Hitler
killed 20 million in the war, and also before and after that Lenjin and
Staljin killed another 20 million of their own.
I do not believe that Sasha is that important to them now.
So I never knew what to do with Sasha's diary.
Nor do I have any idea .

April 2008 M.N.

Већ 64 године моја породица чува дневник руског војника, пронађен недалеко од дединог села 1945. године.
Мој отац каже:

Атантаев Нураши Саша Ово му је ваљда некакав споменар. Има ту и неколико других имена, оних који су му нешто уписивали:
А. Ведерчик
Андреи Бодјанскии
С.Инокос
Шашик
Споменар је нашао мој отац Раде у рову. Био је блатњав и крвав. Нађен је, као што је и написао Раде, у прољеће 1945.
Битка на том пољу се одиграла нешто раније, у јесен 1944, средином новембра након пробоја код Батине (територија данашње Хрватске).
Нисмо знали шта да радимо с тим. Нисмо хтели га хтели дати неодговорним особама, па смо можда ми испали неодговорни.
Консултовао сам неколико Руса, емиграната, учених особа; Они су тврдили да Атантаев није Рус. То би био припадник неког народа од Кавказа па према дубокој Азији; Или је досељен у Русију.
Од тог ратног дана прошло је 64 године. Сада би Атантаев био бар 100 година. Питање је има ли потомака из прве генерације или рођака.
Питање је и шта у Русији значи један живот, када их је Хитлер убио 20 милиона у рату, а прије и послије тога са Лењином и Стаљином сами су убили још 20 милиона својих.
Не вјерујем да им је онда важан један Атантаев Саша.
Тако, никад нисам знао шта да учиним са Сашиним споменаром. Ни идеју нисам имао.
април 2008, M.Н.




ПС: Сада сам ја чувар дневника, и једина идеја коју ја имам је да окушам срећу са Интернетом.
PS: Now, I'm the treasurer of the diary, and only idea I have is to try with Internet.

Sep 11, 2009

ono kao kriza

Ne znam da li mi se čini ili zaista ima više onih koji žickaju novac (ono-kao-kriza), da ne upotrebim gori izraz - prose, pošto mi se ne čine svi kao prosjaci;
Evo danas na primer, izlazim iz Merkura, tek, saleti me muška osoba; Ni ne pogledam ga, jer po stavu i načinu na koji mi se obraća odmah zaključim da nije dobar frajer kome sam se učinila kao dobitna kombinacija.
Meni naime, prilaze isključivo Jehovini Svedoci, prosjaci i oni što pričaju sami sa sobom po ulici; A stav ovog mladića bio je onaj lažno skrušeni, ištući i nepokolebljiv, sa sve papirom u ruci, na kome nešto piše;
Baš sam mislila da ga pročitam natenane, onako sa Kurverovim kutijama iza kojih jedva virim. Istrajno me prati do auta, ja dignem pogled - kad ono debeljko od pretprošle zime; Lice koje jednom vidim - ne zaboravljam. Naime, te zime, opet ja iz Merkura - hladno, magluština, minus...Odjednom, stvori se ispred mene isti ovaj mladić i drhtureći zatraži novaca za autobusku kartu, da ode po majku, da je vodi u bolnicu, da ovo, da ono...Bez dvoumljenja izvadim nešto novca i dam mu u ruke. On se zahvali, okrete se i ode. Nešto mi bi čudno u načinu na koji se u trenutku opustio i laganice odšetao. Sednem u auto da vidim gde će; On nonšalantno obigra krug i ode u mračni deo parkinga, uđe u jedan auto u kome sedi mlađa žena, preda joj nešto u ruke (novac) i ponovo izađe.
Zato mu danas odbrusih: E, reko' upamtila sam te, ne'š me više prevariti! On se zabezekne, zbuni i umakne dok si rek'o piksla.
Posle mi je bilo smešno kako sam ga prepala.

Jun 19, 2009

Ko brljavi po Pleaseantville-u?


Ne čitam novine i ne gledam tv, a informišem se s Net-a. Na blog agregatoru samo preletim naslove jer mi je skoro sve ubitačno dosadno;
Recimo, kada bih htela mogla bih iz treće ruke da saznam sve bajate i potpuno nepotrebne informacije o gedžetima, fotoaparatima, kamerama, advertajzingu u kojoj god hoćeš oblasti, o receptima, raznim bolestima, prošlogodišnjim klipovima s Jutjuba, planetarno nepoznatim bendovima, lokalnim političarima, neproverenim Dalaj Laminim izrekama, dosadnim i neduhovitim vicevima i naročito o gradu s juga zemlje: E to mi je potpuni rebus, jer nikad nemam dovoljno strpljenja da se uputim u to šta se to za ime sveta toliko piše o misterioznim dešavanjima u toj prašnjavoj palančici, a koji su svaki dan na tapetu. Onda taman naiđem na nešto iole vredno čitanja, kad tamo, a ono; Komentari čitalaca; E pa to je nekad da se usereš od muke: Sve moj do moga, svi su pametni, svi su kulturni, svi odreda vrlo često idu ulicom i baš tu im dođe da raspakuju žvaku i svi do jednog bacaju te papiriće od žvake u koš ili nose kući u džepu - da li vi verujete? To ih je mama naučila. Ma to je lepota jedna; Ustupaju mesto bakicama u autobusu, pomažu slepima i nemoćnima da pređu preko ulice, pomažu im da iščitaju Brajovo pismo, svaki dan kupuju hleb i mleko i prodavačici kažu dobar dan i zviždućući započinju svoj radni dan; Na poslu koleginicama pridržavaju vrata i kapute, klijentima se ljubazno osmehuju. Kod kuće, svako obavlja svoju dužnost s radošću: majka kuva, otac čita novine, a dečak i devojčica uredni i počešljani postavljaju tanjire na sto; Posle svi piju kafu na terasi i mašu komšijama preko puta. Posle podne zalivaju baštu. Uveče im dolaze prijatelji na kartanje; Na godišnji odmor idu veseli, a vraćaju se čili. Božić ne slave, ali kite jelku za novu godinu idilicno okupljeni oko kamina. Ne jedu semenke i ne prde u bioskopu, ne lažu i ne kradu, čestitaju majci 8. mart najskromnijim cvetom, Šta još rade, hmm....Kerove niko ne šuta, nego zovu radnike kafilerije da ih......(dosta sam lupetala, ne mogu više, jer ću se ispovraćati.)
Pioniri maleni.
Pa ko onda brljavi po Pleaseantville-u? Neko. Nije odavde.

May 17, 2009

Božuri




Ima li lepšeg cveta od božura...
Kad sam bila mala, moja mama se stalno divila božurima. Sada, kad god vidim božur setim se šta je govorila i kako je zastajkivala da ih pomiriši. A mirišu božanstveno: jedan - kao deset ruža zajedno.
božur ili Peony na engleskom (Paeonia) je jedina vrsta cvetnice iz porodice Paeoniaceae. Rastu u Aziji, južnoj Europi i zapadnoj Americi.
Većina su višegodišnje biljke 0,5-1,5 metara visoke, a neke rastu kao drvenasti grmovi do 1,5-3 metara visoki. Imaju velike, slojevite i veoma mirisne cvetove, , u rasponu od crvene do bele ili žute boje, koji cvetaju u kasno proleće i rano leto. Božure su nekad klasificirali u porodicu Ranunculaceae, uz Hellebores i Anemones.
I evo ih sada na mom stolu. Kad ih pogledam svaki put se obradujem!








May 6, 2009

Đurđevdan

"...i kad u Sent Andreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronci divnih planina biti grob, mirisno zelenilo pokrov, zvuk zvona njihovih hramova pratiće ih u večnost..."
Jaša Ignjatović

Apr 23, 2009

gluvi telefon

  • Dobar dan,
  • Dobar dan.
  • Da li postavljate trakaste zavese?
  • Pa, da, a šta vam treba?
  • Trebaju mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • Truglasti? Aaa pa to ne može.
  • Kako ne može, gledam u prospekt strane firme koja postavlja najobičnije trakaste zavese na takve forme prozora.
  • E pa mi to ne radimo.
  • Dobro, doviđenja
  • Dov...

  • Dobar dan.
  • Dobar dan.
  • Da li postavljate trakaste zavese?
  • Pa, da, a šta vam treba?
  • Trebaju mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • Trouglasti?
  • Da.
  • Jel' ima nagib?
  • (?) Ima, trouglast je
  • A na kojoj strani je nagib?
  • Na gornjoj. Sa desne, donje strane je prav ugao i sužava sa otprilike metar visine koji se na levoj strani završava oštrim uglom od 30 step...
  • AAAA to ne može!
  • Doviđenja.
  • ...

  • Dobar-dan-da-li-postavljate-trakaste-zavese?
  • Pa, da, a šta vam treba?
  • Trebaju mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • Okrugli?
  • (??) Ne, trouglasti i četvrtasti.
  • Mi imaamo klizače za ravne prozore, postavimo ih dokle je ravno, a na ćošku ostane praz...
  • Ok, ali neću to. Znam da može da se postavi, zato što sam videla spolja kod komšija koji imaju identičan raspored u stanu kao mi, a u tim prostorijama imaju trakaste zavese...
  • Pa onda pitajte njih ko im je postavio.
  • (ma nemoj!) Ok hvala!
  • ...

  • Dobardandalipostavljatetrakastezavese?
  • Pa, da, a šta vam treba?
  • Trebaju mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • Aha...
  • Pretpostavljam da za to trebaju klizači za kosi prozor (već sam nešto naučila u međuvremenu!)
  • Pa, da. Mi postavljamo trakaste zavese.
  • Da, znam, to mi i treba. Da li vi izlazite na teren?
  • Ne
  • Dajte mi nekoga ko izlazi na teren.
  • Evo pišite 064 ... ..., on se zove Miša, ali mislim da su sad na pauzi.
  • Dobro, ok, javiću se.
Renomirana firma za tende i ostale slične stvari:
  • 1)....sačekajte trenutak...................................................................................................tralalala lala lalal lalallallalla lalal alalallalalalalalalalallallalallalalalalalalallalalalallallallalllalllallllllllllllllllllllllllalllalllal
  • prekid.
  • 2.)sačekajte trenutak............................štikle kuckaju..............nema muzike.
  • Da, izvolite
  • Potrebne su mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • ? Dooobro, ostavite mi vaše podatke.
  • Da li neko može da dođe i da pogleda taj prozor?
  • Pa ne znam tačno...poslepodne?
  • Ne mogu danas, nisam kod kuće ceo dan, tek posle 8.
  • Onda sutra!
  • Ok, kad sutra?
  • U toku dana.
  • U toku dana će mi se javiti ili doći?
  • Javiće se.
  • To znači da će moći da dođe tek prekosutra?
  • Pa ne znači. Možda će doći i sutra.
  • Dobro, ok, doviđenja.
  • dov...

  • Dobardandalipostavljatetrakastezavese?
  • Pa, da, a šta vam treba?
  • Trebaju mi trakaste zavese, za jedan standardni prozor i jedan trouglasti.
  • koja ste firma?
  • firma? ne razumem...
  • pa da, koja firma?
  • pardon, ja sam Tanja nisam Firma.
  • ma, da dobro. kaš'te...
  • treba mi...
  • znate mi radimo samo sa firmama, pa ak..
  • DOVIĐENJA
www.newzealandwindowshades.co.nz

Mar 24, 2009

Epilog, zato što ste vi to tražili

Sa 56 poziva na broj rezervisan samo za oglase koje povremeno dajem kada se stan koji izdajem uprazni, oborila sam sve svoje rekorde u obavljenim razgovorima povodom oglasa i to samo juče! Na tržištu, kako sam saznala nema valjane ponude. Samo šupe sa sumnjičavim bapcima-gazdaricama, što bi se reklo u žargonu zakupaca! Ja sam malo zacenila stan i - izdala jednom mladom momku, sportisti, koji je nedavno postigao veliki uspeh.
A gospođica Podstanarka?
Sa nestrpljenjem sam se od nje oprostila i otišla je u arhivu. Iako se klela da nikome-ni-dinara-nije-ostala-dužna-u-Životu, za sve postoji Prvi put, kao što sam joj i rekla prilikom našeg poslednjeg telefonskog razgovora. Iako se opirala, na kraju je poklekla. Sirota, trebalo bi u stvari da se sažalim zbog jezivih iskušenja kroz koja je prolazila.
Pokušala sam da razgovaram i sa njenom mamom, ali mama se pokazala kao vrlo prosta žena, pa smo brzo završili. Zanimljivo je šta sam saznala od advokata na kog se gospodža pozivala; Ima troje dece od tri različita oca (od kojih je jedno Podstanarka), udala se pre par godina za čoveka od 85 godina, ubrzo ostala udovica, naravno, a kasnije se udala za njegovog sina i živi srećno ili nesrećno u kući koju je nasledila. Selo-veselo.
Podstanarka nije otišla 15-og, već ranije, 5.-og. Tek kad se iselila, javila je da više ne živi u tom stanu. Dug je na taj dan iznosio 36.600,00 dinara. Trebalo mi je dosta diplomatskog ubeđivanja dok nije pristala da plati 10, od 20 hiljada svog duga, jer sam ostatak naplatila od depozita; Dobila sam, takođe spisak od dve - tri stavke za koje smatra da treba da mi odbije od duga (popravka brave(na kojoj je napravila "rošu" promera 15cm!) i mašine za veš)!
Za krečenje, mašinsko pranje troseda i spremanje stana, bilo mi je potrebno više od 100 eura. To što je ostavila iza sebe je delikt protiv osnovnih načela higijene. Jednom rečju - flora i fauna!
U ladici za prašak, mašine za pranje, naišla sam na kolonije crnih i zelenih algi! (fotke ću sutra postaviti) Bilo me je strah da gurnem ruku unutra, ne bih li proverila može li se to uopšte sastrugati, da me nešto ne ujede, pa da bacim mašinu zajedno sa životinjom koja se unutra nastanila.
Baš me čudi što se kvarila...
Poslaću joj još jedan SMS, da proverim hoće li platiti ostatak, mada čisto sumnjam u to. A možda ću joj u narednih 5 godina svakog 15.-og slati po jedan sa istim pitanjem.
Čisto da se podsećamo.

Mar 13, 2009

Flower Girl

Aerodrom Surčin je početkom sedamdesetih, izgledao kao foaje ovećeg hotela.
Tamo sam jednom godišnje čekala sa bakom, ujakom I mamom, avion kojim je stizala moja tetka koju sam obožavala (I dalje je obožavam!).
Ona se ‘67. na moje ogromno zaprepašćenje i očaj, udala I otišla u London, a pošto me je prethodno potpuno razmazila. Da su mene pitali, nikad ne bih pristala na njenu čudnu ideju da se uda I ode tako daleko. Mislim, to se moglo potpuno drugačije urediti, tako da idem I ja.
Mora da su me tih dana po njenom odlasku smirivali uz pomoć Šabana. Bilo kako bilo, ona je uprkos mojim protestima otišla, a ja sam u narednih 40 godina svaki njen dolazak doživljavala kao posebnu svečanost.
Kad se prvi put vratila, sada već udata, kročila je pred nas, u mini haljini, na svojim lepim nogama u čizmama, crnom maksi kaputu i tašnom preko ruke - outfit po poslednjoj modi sedamdesetih, I postala moj ideal elegancije za ceo život. Raspakivanje njenog kofera je do danas ostao ritual; Za mene – mali El Dorado! Čega tu sve nije bilo, igračaka I odeće kao za Širli Templ.
Ali, ono preko čega nisam prešla ni do dan-danas je jedna fotografija sa tog famoznog venčanja kome, avaj, nisam prisustvovala, a koja me je pokosila kad sam je ugledala: Na toj fotografiji je moja elegantna tetka u belom, sa budućim mužem, a između njih stoji I drži moju tetku za ruku nekakvo derište mojih godina koje bilo u funkciji flower girl-a, a imalo je drskosti da se s njima još I slika; Pa i smeška se, a da nije ni svesna kakvu je nezasluženu privilegiju dobila; Drznica je pride, nosila belu haljinu sa žiponom; Neoprostivo!
Dugo potom, sam tražila od tetke da mi detaljno objašnjava ( I da se pravda, jadna) kako se ta mala uopšte tu našla. Sto pitanja, sto podpitanja, ali ništa me nije moglo utešiti što flower girl nisam bila upravo ja koja je toliko volim.
Pre nekoliko godina, dobila sam, ipak, satisfakciju. Kad se ženio moj brat, a tetkin sin, moja dušica bila je flower girl, I svoju ulogu je odigrala perfektno I vrlo seriozno.
Mnooogo bolje nego ona mala.

Mar 10, 2009

Psiho 2.

E, a sad...
Pošto se stvar sa Crnim okončala hepiendom, mogu da se vratim glupostima:
Podstanarka .BUUUAH! (ovako plaše malu decu! ;-)
Da nije onih računa, ja bih se u stvari odlično zabavljala studirajući njeno ponašanje.
Naime, u SMS poruci (da je ne prekidam u poslu!)
pitala sam je da li je rešila pitanje računa i istovremeno je obavestila da je u stanu od danas isključen telefon zbog duga od 10.000, za protekla 3 meseca; I bukvalno - ništa drugo. Kao i prošli put, to je izazvalo salvu svačega.
Takođe, u Telekomu sam dobila delimični listing, na kome se vidi otkud toliki račun: Prijateljica je zvala brojeve koji su namenjeni raznim kvizovima, nagradnim igrama, itd...Sjajno!


poruka br. 1. citiram:
Upadas mi u stan!
Kad sam ti zakasnila za 18 meseci 3 dana, Onda i na taj dan opet i to ne sama! I sledeci dan kada je bilo placeno A NI U KOM SLUCAJU NA TO PRAVA NEMAS! Samim tim mi ugrozavas privatnost i ja bivam primorana da se iselim pre vremena. Odnosis stvari iz stana (ne sama!) koje su mi bile iznajmljene, i to naravno BEZ MOG ZNANJA(pa ti meni bre dodjes Bog)Za popravke vrata i masine, se nisi ni ponudila da platis, a procitaj ugovor.
Sada i mene teras da se ciganim ko i ti! Videla si da bez obzira na sve pokusavam kulturno.
Dokle taj tvoj kretenizam ide?
Platicu kad budem mogla, sada ne mogu jer si me naterala da odem i izbila mi ne planirano 400e.

(btw, nije mi baš sve jasno, o čemu ona tu govori, malo počinje da se gubi)

poruka. br. 2 (nije dobila odgovor na prvu, a nije ga dobila ni na ovu). citiram:
U petak se vidimo!
A to sta ce da iskljucuju me apsolutno ne zanima! Imas depozit za te hitne racune a razliku ces dobiti u petak.

NO COMMENT

Feb 25, 2009

Psiho (Gazde i podstanari 2.)



Ne bih ja ovo pisala i time evocirala ružne slike od pre dva dana, pogotovo zato što sam sklona da gadne stvari brzo zaboravljam, ali bojim se da đavo polako odnosi šalu. Istovremeno će mi čitaoci poslužiti kao svedoci slučaja, ako me neko dohvati u mračnoj uličici i isprebija :-))
Razne stvari se dešavaju, ništa nije nemoguće, padalo mi je na pamet, dok sam čitala poruke moje (bezmalo) bivše podstanarke;
Večeras smo dušica i ja išle na rođendan kod Lare. Krenule smo oko pola 7, a ja sam zaboravila telefon. Kad sam se vratila, bilo je nekoliko propuštenih poziva i 3 poruke. Kad sam videla ime ispod broja, zgadilo mi se: podstanarka.

Poruka br. 1, 18.33
"Zbog cega si opet usla kada ja nisam tu? Molim te objasni, ja stvarno ne razumem!"

Poruka br. 2, 18.43
"OK :-)"

Poruka br. 3, 18.53
"Ja cu ti predati stan naj kasnije do petog sa placenim racunima i u stanju kakav je bio, sa izuzetkom stvari koje su mi izdate a odndsene na "ciscenje" samo mi se skini i ne krsi VISE UGOVOR! Reci hvala sto nemam vremena da se i ja inatim al' me ne chepi vise! P.S. Ugovor nije u stanu!"

Slutim da joj je neko veoma pametan savetovao da inscenira sve ovo, kako bi me optužila da nešto nedostaje. Zbilja ne znam gde su granice ljudske pokvarenosti.

Feb 24, 2009

Gazde i podstanari 1.

Moja baka je skoro četrdeset godina rentirala jedan deo kuće. Kroz taj prostor prošle su razne firme, porodice, tzv. butici, advokati, zanatlije i sl. Kasnije sam od nje preuzela brigu o tome i naravno, kintu, koja je bila moj džeparac. Za sve neprijatnosti koje smo ona i ja doživele za svo to vreme , zbog načina i ophođenja zakupaca i materijalne štete koja ostaje posle njih, ne postoji dovoljno velika novčana nadoknada. Zato se nikada ne isplati davati u zakup nekretninu. Godinu dana pred prodaju kuće, pojavio se mlad momak i zakupio naš lokal. U razgovoru se ispostavilo da je momak sin maminog profesora matematike koji je svojedobno predavao u Jovinoj gimnaziji. Ispostavilo se da je Jovan Nikačev naš jedini stanar koji je bio toliko fin i korektan, da smo zažalili za njim sto puta kad smo se selili iz te kuće. Njega je nasledio novi vlasnik na naš izričit zahtev i molbu da Jovan ostane. On sam je rekao da nikad nije imao takve zakupodavce kao što smo mi. To je bio divan period bez stresa i stvarno zaslužuje da mu pomenem ime.
Tridesetogodišnje iskustvo u posmatranju zakupaca pomoglo mi je da ih dobro ošacujem ali ne i shvatim razloge za njihovu netrpeljivost. Od pomenute kuće kupljena su tri stana, za troje dece - vlasnika, a moja tetka je meni POKLONILA jedan mali stan.
Izdajem ga više od dve godine. Kupila sam ga zajedno sa podstanarom Italijanom. Stan je prešao u moje vlasništvo dok je on bio u zakupu i bio je sav fin dok je čekao da odlučim da li ću ga izbaciti ili ne. Pošto je ipak ostao, jer mi nije padalo na pamet da čoveka izbacujem preko noći, okolnosti su se najedanput promenile; Massimo je prvo govorio da hoće da produži boravak, pa je onda otkazivao; Onda je tražio da ne plaća kiriju mesec dana dok je na putu, tražio je double bed, popravke po stanu i popust. Svi zahtevi su mu ispunjeni, ali on se odjednom predomislio i odselio kod svoje devojke. Upravo u to vreme stigao im je kolega ( a svi rade za nekakvu fantomsku nevladinu organizaciju koja ne postoji na Netu) i kao poručeno im je bilo da ga smeste u moj stan koji je eto, how convenient, upražnjen. Glavnu reč je vodila njegova jezičava italijanska devojka. Ni danas ne znam da li je Ilarija ( Vesela!) uspela da me spanđa lukavstvom, diplomatijom, namerno lošim srpskim, koji nije razumela kad joj se nešto što čuje ne dopada ili nečim što ja još uvek ne mogu da dokučim jer sam suviše glupa, ali uspela je da dobije od mene ključ, sama da pusti čoveka u stan i naplati od njega kiriju(Bog-zna-koliko). On je tamo proveo mesec dana i kad sam najzad uspela da uvijam ključ, videla sam da je odnela bez pitanja, posteljinu bivše gazdarice koju je koristio Massimo i ventilator koji mi je on poverio na čuvanje i rekao da će doći po njega kad se vrati s puta. Kad sam joj rekla da nije red da bez mog prisustva iznese bilo šta iz stana, pravila se da me ne razume. Italijanska posla.
Zatim su na red došle dve klinke.
O, bile su tako slatkorečive i fine i gledale su me zaokrugljenim očima kao spasioca, presrećne što za taj novac dobijaju mali slatki devojački stan na cvetiće i mašnice, sa komforom koji ne postoji tamo odakle dolaze i za koji će morati malo da se oznoje kad završe te njihove menadžerske školice, da bi ga priuštile.
Promena nastupa kod plaćanja prve kirije. Kolika god ona mala bila - nije dobra! Ja, prosto postajem zli vlasnik stana koji jadnicama nemilosrdno dere kožu s leđa. Nisam bosa, nisam gola i šta sad meni treba taj novac?! Jednostavno bi trebalo da u jednom trenutku prestanem da ga tražim i da odj....m! Otkazale su stan ne poštujući otkazni rok, ne plativši zaostala dugovanja i s punim pravom očekujući svoj depozit; U pokušaju da ih dovedem za pregovarački sto, prošlo je nekoliko dana, a onda su se pojavile sa momkom jedne od njih koji je nešto nesuvislo drobio o smislu života, pa sam mu rekla da ućuti ili da pređe za drugi sto jer s njim nemam šta da razgovaram. Kad se razgoropadio, pokupila sam papire, ustala i pošla. Blamaži nikad kraja, pa je taj balavac kome mogu da budem mama, trčao za mnom mašući sa novčanicama kojima je trebao pet minuta ranije da razreši situaciju tako što bi mi ih dao u zamenu za depozit.
Poželela sam da ih zaboravim.
Od treće stanarke se upravo opraštam. Ostaje do 15. marta što mi uopšte ne odgovara jer je u ovom trenutku dužna oko 25.000 za troškove stanovanja, dok će to za mesec dana iznositi za oko deset hiljada više, pa se malo brinem. Od kako je ona u tom stanu, od septembra 2007. nisam uspela da obiđem stan, iako po ugovoru da na to imam pravo jednom mesečno, ali da je ne bih nervirala, nisam koristila to pravo. Učinila sam to juče, bez najave. Unutra, katastrofa. Nitraga od cvetića i mašnica, ali prljavih gaća i prašine koliko voliš (ako voliš) Ali nebitno;
Rok za plaćanje je bio prošao 15. a pošto nikad nije platila pre 20. nisam se nimalo uzbudila. Intuicija mi je ipak, govorila da nešto nije u redu. Pošto nije odgovarala ni na jedan telefon, prikupila sam informacije o dugovanjima. Imala sam šta i da vidim. Gospođica nije odgovarala na telefon sve do nedelje, a kad se javila, saznala sam da nije u gradu, a nije zvala jer, kaže, i onako nema novca da plati(?!)
Pokušavajući da uspostavim kontakt, ne bih li saznala kakve su joj namere po pitanju dugovanja, kirije i naših odnosa u buduće, prilično sam se namučila. Kad se najzad javila na telefon, posle njene histerične tirade, a pre nego što sam i sama pohisterisala, uspela sam samo da je pitam čime sam zaslužila takvo bezobrazno i nepristojno ponašanje. Tad sam i saznala šta su mi prava, a šta obaveze. Jedino što nije zgodno je to što ona stanuje kod mene, a ne ja kod nje.
Činila se kao fina devojka iz predgrađa.
Ne znam šta ću raditi posle 15. marta.
Verovatno, u stvari sigurno ću ga popraviti, očistiti i urediti lepše nego prošli put. Onda ću dati oglas da izdajem stan. Odličan, komforan, s balkonom, odvojenom kuhinjom sa posuđem, klimom, mašinom za veš, divnom, svetlom, uređenom dnevnom sobom na istočnoj strani, ugrađenim plakarima, kablovskom TV i Internetom, kompjuterskim stolom, fixnim telefonom, tuš - masažerom, itd, itd.
E, super, sviđa vam se?
Dobro je, pošto ste sad videli ono u čemu nećete stanovati.

Jan 23, 2009

Čingi Lingi

Čula sam juče:" ...čingi-lingi čarda..." i setila se...
Prošla sam kraj nje bar nekoliko stotina puta. Svakog vikenda tamo i nazad, puta petnaest - dvadeset godina, pa računaj;
Nalazila se u debeloj hladovini koprivića i vrba, na putu prema Baranji, a pre nego oštra krivina zavije ispred restorana Turski Most (koji više ne postoji). Danju, u odlasku, vetrić je mreškao vodu ispod drvene terase, a u povratku, noću, titrali su svetlost i raspojasani zvuci tamburica, žamor veselih ljudi, promukli baritoni i basovi pevača.
Bila je kultno mesto tog doba i okupljalište boema i putnika namernika.
Legenda kaže, da je u prošlosti, zvono koje je visilo na drvetu, oko kojeg je kasnije sagrađena, javljalo razbojnicima da stiže karavan zgodan za opljačkati. Zvono je kasnije služilo onom, ko je zvonio kad je bio spreman "okrenuti rundu" za sve u kafani.
Pretpostavlja se da postoji još od Austro-Ugarske, kad je tu bilo okupljalište trgovaca stokom.
Sećam se da sam bila jednom na toj terasi. Tu sam prvi put u životu dobila sok sa, hm, neidentifikovanim dodatkom - uspravno posađenom cevčicom u čaši (W?).
Nisam smela da siđem sa stolice, da ne smetam gostima, a šetnja između stolova uopšte nije dolazila u obzir. I đavolski sam se bojala roja noćnih leptira oko sijalica.
Posle je srušena, ostali su samo temelji. Šteta.

Jan 22, 2009

Sava. Deo koji nedostaje

Sava je bio sin jedinac, službenice i oficira JNA. Živeo je preko puta moje zgrade, takoreći u komšiluku. Upoznala nas je Dioptrija, koja je živela na spratu, više njegovog stana. Sava je išao u drugu školu, nazvanu po ženi, narodnom heroju.
Dioptrija i Sava imali su veliko dvorište iza zgrade. Meni, iz manje zgrade, s manjim dvorištem, uvek je bilo slađe da sam u njihovom. Osim nas, iste generacije, bilo je i drugih uzrasta. Igrali smo se ”graničara”, ”zaleđivanja”, preskakali štrik, gumu, ili sedeli na gelenderima i hvatali zjale.
Ne znam kada su stvari počele da se menjaju, ali se sećam, da sam se pravila da znam o čemu se radi kad sam nešto načula. U stvari pojma nisam imala. Bilo je i onih koji su odmah ukapirali. Nije mi baš bilo jasno zašto su uvedene restrikcije, ali sam se povinovala. Nisi baš mogao mnogo da ispituješ kao što to danas deca rade, jer je posle "Zašto", lako mogla da padne šljaga umesto objašnjenja.
Kad sam počela da dobijam ”sviđašmise” pisamca od Save, retroaktivno mi se, ionako, sve razjasnilo. Uvek sam malo slabije kombinovala.
Strogo vaspitanje u kombinaciji sa Savininim insistiranjem, u meni je samo budilo nemir, nespokoj i zbunjenost. Tako je to bilo, tako mi je servirano. Njegova naklonost je bila toliko postojana i uporna, da mi je u nekim periodima života donosila samo grižu savesti i teret. Iz toga, posle, više nikakva hemija nije mogla da se razvije.
Jednog dana sam zažalila zbog toga.
Pisamca, poruke i pozivi u bioskop, na rođendane i žurke, su pljuštale u periodu od nekoliko godina. Nisu mi laskale, odbijale su se od mene kao ping-pong loptice od zida. Za mene, da sad ne ulazim u pojedinosti, to je bilo pitanje opstanka. A on, on je doneo odluku, da će čekati; Čekao je da izađem iz škole i pratio kao senka. Sam ili sa drugarom. Kupovao je kartu i sedeo u bioskopu iza mene. Često bih ga videla tek na izlasku iz sale. U gradu, na plaži, na priredbama, retkim rođendanima kojima sam prisustvovala.
Kao srednjoškolci, vodili smo duge, trezvene razgovore. Ubeđivali se i nagovarali. Za i protiv. Mrzeo je reč ”definitivno”. Molio me je da je ne izgovaram. Ok, neću. Vremenom se stvorio nekakav čudan odnos. Kao kad se žrtva i progonilac identifikuju. Uloge su se u ovom slučaju izmenjivale. Bili smo vezani nevidljivim nitima sudbine. Kasnije, kad su stvari za mene počele da se komplikuju, pomisao na njega me je uspokojavala. Kao kad zavučeš ruku u džep da proveriš da li ti je amajlija još uvek tu. Kako je to bilo sebično.
Prošli su školski dani. Uvek je bilo perioda obostrane zaposlenosti sopstvenim ciljevima, kad se nismo viđali mesecima. Tako je došlo i vreme da odem iz Sivog Grada, u drugi, udaljeni. Prošla je godina. I druga je prošla. Hodočastio je gde god da bih otišla, a mesta boravka sam često menjala. Nije mi uvek bilo zgodno, ali već sam se bila navikla na njegove iznenadne posete. Za naše relacije, već je sva rodbina znala, iako je bio "tabu" tema koja se nije previše komentarisala. On je postao nešto što se podrazumeva. To sam bahato mislila.
Ako me ne zatekne kod kuće, znao je satima da sedi i razgovara s mojom bakom, sve dok se ne pojavim. . Šta je vreme za nekog ko toliko čeka, znao je da se šali.
Sticajem nepredviđenih okolnosti prestala sam da odlazim u Sivi Grad. Nije se imalo gde, jer su ostali samo goli zidovi i poneko parče nameštaja kod komšija. Prvi put sam, posle odlaska, tamo kročila posle tačno dvanaest godina.


U novembru sam pozivala jedan telefonski broj danima, bezuspešno.
Rekonstrukcijom događaja utvrdili smo, a na osnovu iskaza svedoka, da je u vreme dok sam ja pozivala broj, jedan mladić sedeo na stepeništu ispred mog ispražnjenog stana.
Veze su bile prekinute.

Granata je došla iz pravca druge obale reke. Napravila je stoprocentnu štetu.

Posle mi je pričala njegova mati, kako ga je ispratila i kako mu je stavila sliku u džep od sakoa.

Jan 17, 2009

Fragmenti

Odavno sam obećala sebi da ću pisati o tome kako sam živela u jednom drugom gradu. Sivom Gradu. U ovom trenutku, ne verujem da ću to ikad objaviti ako budem uopšte u stanju da to napišem. Sad shvatam da izbegavam pričanje o tome. Vraćanje na to vreme me deprimira. Ne govorim o tome. Možda je prvo čega se sećam, zabavište koje se nalazilo preko puta Opšte bolnice gde je radila mama. Pamtim samo sneg, onaj miris čistoće u vazduhu, zvuk tramvaja koji prelazi preko šina i njegovu unutrašnjost. Tramvaji su tada bili drveni, i klupice za sedenje bile su od lakiranih drvenih letvica; Da, bilo je to pre milion godina; Verovatno sam išla samo jedne zime u zabavište i to pre nego što će se ona poroditi. Imala sam četiri i po godine kad se rodio BuckoBas. Bio je kraj novembra, sedela sam u belom čika Bobanovom “fići”, i pomalo šokirano gledala u Buckovo crveno lice. Govorili su mi da ću se igrati s njim, ali sam ubrzo otkrila da je za tako nešto potpuno neupotrebljiv. Dotad sam im bila stalno na oku, naročito posle epizode sa odlepljivanjem žvakaćih guma sa stepeništa i konzumiranjem istih, na njihovo opšte zaprepašćenje i zgražavanje.
Da, ima i detalja koje ću morati da izostavim, što će priču možda malo razvodniti i zbog čega poredak stvari na momente neće izgledati logično;
Nova Godina je; Ne znam kako to znam, ali jeste; Opet je sneg; Možda je to sve sećanje iz tih zimskih meseci kad je on stigao; Mala sam, jer ih gledam nekako od dole; Nešto pitam, ali ne čujem svoj glas; Pokušavam da vidim onog koga očekujem, ali sve je nešto kobajagi, kažu da nije stigao. Sloši mi se, ali preko nečijeg ramena odjednom ugledam lanenu kosu mog ujaka; O sreće! Došli su po mene! On i baka; Odlazim s njima u drugi grad. U veseli Sneškograd. Sreća! Samo što dalje;
Možda je to tada postao moj lajt-motiv. Otići iz Sivog grada. "Grada koji je postajao moja bolnica". Veje. "Veje kao u detinjstvu", to sam nedavno negde pročitala. E, baš tako veje. Žuta su svetla u stanu, na ulici, po oknima zgrada;
Dobila sam lutku; Stigla je iz Londona. Lutka je u roza haljinici, ima milo rumeno lice, dugu kosu, obučena je po poslednjoj modi šezdesetih; Ima dugme na grudima, pomoću njega klima glavom kad odobrava, a dugmetom na leđima može nešto da odbije, šta god to bilo. Idemo u susednu zgradu, kod njihovih prijatelja i njihove devojčice kojoj idem na živce. Nosim svoju dragocenu lutku u originalnoj kutiji, dok prolazimo kroz vejavicu; Sneg škripi i sipa iz teget plavetnila od gore. Gledam dole, kroz trepavice, kako svetluca kao štras; Čarobno je. Dok skidamo kapute, neko primeti praznu kutiju koju privijam uz sebe. Lutka milog lica, nikad nije pronađena, iako su išli njenim tragom. Loše mi je, plačem i strah me je. Iz Londona je uskoro ekspresno stigla njena bliznakinja, zahvaljujući Dobrom Duhu. Devojčica kojoj idem na živce, želi da mi pokloni igračku. Sećam se igara s njom;
Veći deo memorija iz tog perioda vezano je za drugi grad. Sneškograd. Tamo gde me uvek neko čeka. Tamo gde ima samo dva godišnja doba: leto i zima, a zimi uvek je Nova Godina, a imaju i Božić. Tamo ne smeš da govoriš odraslima Zdravo, kao u Sivom Gradu, nego ”dobardan” i ”doviđenja”, tamo baki govore ”ljubimruke” i to me strašno zabavlja.
Polazim u školu; Sad imam malo više sećanja. Škola je preko puta moje zgrade. U startu mi se ne sviđa. Mrzim školu prvenstveno kao skup idiotskih pravila, kroz celo školovanje. Bučno je, guraju me, moram da pričam kad mi se ne priča, a kad mi se priča, mora da se ćuti. I prilaze mi suviše blizu (verovatno začetak moje neuroze). Treba mi zaklon. Devojčica anđeoskog izgleda, kao albino, uzima me za ruku i postajemo par. Fascinirano piljim u njenu žutu kosu. Devojčicu sa velikom dioptrijom, biram ja, jer je stajala blizu. Sviđa mi se "to" kroz šta me posmatra i volela bih jedan takav par, ako je moguće sa jednim staklom oblepljenim flasterima, kao kod dečka prekoputa nas.U tom formiranom trouglu, najdeblji kraj uvek, izvlačimo Dioptrija i ja. Između Žutog anđela, i Dioptrije, često biram Anđela. Možda zbog estetike? Krivo mi je što čujem da Dioptrija plače dok me Anđeo vuče za ruku, ali ne vraćam se. Anđeo počinje da me "obrađuje" da krenem s njom na veronauku. Nikad čula, ali nema veze, sredićemo to s mamom i tatom. Kad ono, neće oni ni da čuju; Padam na ispitu kod Anđelovih roditelja, koji najzad ustanove da sam krivovernik i Anđeo me izbaci iz raja. Dioptrija i ja, otpadnici, ostajemo drugarice do osmog. Anđeo je krenuo nekim drugim putem.
Srela sam je u bolnici posle dugo vremena. Ni traga žutoj kosi; Ni traga anđeoskom look-u; Izgledala je pre kao zloduh. Medicinska je sestra. Po načinu na koji me je gledala znala sam da hoće i šta hoće da mi kaže i zato sam htela samo da prođem pored nje; Na kraju krajeva, nismo pričale poslednjih petnaest godina, pa zašto bismo sada, kada ni sa kim ne želim da pričam, ali mi je zloduh to ipak saopštio. Sa osmehom. Ne znam da li je bila svesna da se smeši. Volela bih da verujem da nije.
Pripadala sam Be razredu. A je bio levo, a Ce desno. Ali i to je relativno. Zavisi od toga da li ulaziš ili izlaziš. Imala sam više desnih kontakata nego levih. Ništa tendenciozno. Ce razred je značajan i po tome što sam se prvi put u životu ljubila sa dečakom iz Ce razreda. Ne vredi da govorim kako se zove. Čula sam da je promenio ime; Tako da je ta tako značajna stvar u mom životu, nekako, relativizovana. Njegova najbolja prijateljica bila je ujedno i devojčica, devojka – lepši deo para koji je činila sa Zlajom. Nosila je prve pantalone na faltice, prve koledžice, i druge stvari koje su pomalo odskakale od proseka i "uravnilovke" u to vreme. Bilo šta što nije socrealističko, bilo je teško "nabaviti". To je moralo da dođe samo "spolja". Ali i Zlaja je bio sladak, crn dečko. Što sladak...Zato što ću ga zauvek ovako pamtiti: Kad su nas ugurali posle prijema prvaka u razred, on je stalno plakao, a ja sam imala poriv da ga nekako utešim, onako i sama čvrsta preko svake mere, takođe na ivici plača. Bilo mi ga je strašno žao.
Nije bilo parova, kao što su oni; Kao da je bilo nekakvih tabua u vezi toga. Njih troje doživljavala sam kao avangardne, u nekom smislu, iako tad nisam znala ni da postoji ta reč. To je samo pojam kojim bih definisala osećaj. Ona je jedina iz Sivog Grada s kojom održavam kontakt.S njenom sestrom prvi put sam ispušila cigaretu, na keju pored reke. Davile smo se od smrada i dima, ali bile smo istrajne u nameri da uspemo i da navežbamo nonšalanciju.
Ništa ni nalik na današnje ponašanje nismo praktikovali, a ipak je bilo ukora. Mislim, tek kasnije, zbog cigareta. Pušio je i dobio ukor “problematični” Igor. Nije proslavio ni 19.-ti rođendan.
Jedno vreme, sedela sam sa Borisom; Boris je imao bradavice po prstima od kojih sam imala fobiju; Sedela sam na ivici stolice samo da me ne dodirne tim prstima, dok se on, koristeći situaciju, baškario na dve trećine stola. Baš sam bila nemilosrdna i grozna. Grozno je i to što me je stalno ćuškao po potiljku. I što ne mogu da se setim kako se Boris prezivao. Kao par u klupi, bili smo totalno inkopatibilni.
Volela sam da sedim u poslednjem redu, da bih snimala šta se dešava. Da imam situaciju pod kontrolom. Ništa pod milim Bogom me nije zanimalo osim crtanja, čitanja lektire, engleskog i pomalo istorije. Otpadala sam od dosade ili treme kad mi se neko obrati i od nastavničkih iskeženih lica.U našem pionirskom razredu isticalo se nekoliko učenika po proseku ocena. Interesantno je kako mi, kao jedini štreberi, prvo padaju na pamet dve "kokoške". Jedna je živela na baletskoj slavi svoje mame i pravila se važna zbog toga, kao da je i sama u baletskom ansamblu. Može biti da je u vezi nje bilo nešto važnije što bi opravdalo tu uobraženost, ali ja za to ne znam. Nije ona bila tako važna. Važnija je bila druga, u čijoj je senci boravila; Ovoj drugoj, mama nije bila balerina, već čistačica u našoj školi; To joj je davalo nekakav imidž uzvišene heroine, žrtve nepravedne podele dobara, koju je ona eto, nadoknadila učenjem; Jer, koliko god da su ostali dobri, nikad nisu prošli kroz (takvo) trnje do zvezda, pa je time njihov uspeh manje vredan. Naravno da sam bila nepodobna za druženje s tako plemenitim Brozovim pionirom, koje, iskreno, nisam nikad ni poželela; Prezirala sam je iz dubine duše. Pionirska princeza je završila, a šta bi drugo nego suvu ekonomiju, udala se i živi u Americi u mešovitom braku. How classy. Njenu mamu srela sam pre jedno, petnaest godina u ”Sneškogradu” i želudac mi se okrenuo; Njen komentar je bio (posle svih tih godina, nije našla ništa umesnije da kaže), da je stvarno neverovatno da sam bilo šta završila, i pri tom sam još i zaposlena, s obzirom da sam bila tako loša iz matematike?! Mada, s tačke gledišta jedne potpuno neobrazovane žene, znati matematiku je svakako merilo uspeha. Jedva sam čekala da odem i poželela sam da je nikad više ne sretnem. Sa princezinom Senkom, ne znam šta je bilo.
Pre dve-tri godine srela sam, ponovo u Sneškogradu, sticajem srećnih okolnosti, jednog od tih najboljih učenika iz mog razreda, a koji nije bio štreber; Nisam ga videla pre toga, sigurno 20 godina, pa ipak, to lice bih prepoznala među milion sličnih. Ne znam ko se više obradovao. Nije šablon kad se raspituješ o prošlosti, jednostavno hoćeš da nadoknadiš u pet minuta ono što inače traje mnogo duže. Ispričao mi je da je ekspert u svom poslu i da radi na drugom kontinentu. Naravno, ništa manje nisam ni očekivala. Ni on se verovatno nije iznenadio onim što ja radim. I to je bio logičan sled, barem po ponašanju u školi. Međutim, nešto drugo mi je rekao što me je oborilo s nogu i zbog čega mi je nenamerno dao punu satisfakciju za 8 krugova pakla osnovne škole: Rekao mi je da je uvek zavideo meni i Igoru; Mislim, molim, na čemu si meni zavideo, pomislim, ali ne kažem, već iščekujem nastavak, a on kaže: “Zato što ste znali ŠTA volite; Ja sam bio odličan iz svakog predmeta, ali ništa posebno nisam voleo. I ovo što sam završio je samo zbog toga što mi je bilo svejedno. U svemu bih bio jednako dobar".
Hvala ti Tihomire, nemaš pojma koliko mi ovo znači.
.......................................................................................................................................................................

Primećujem, posle pisanja ovog dela, nagli pad hormona sreće. Ne znam šta mi je ovo trebalo.
.......................................................................................................................................................................
Elem, svo đubre napolje.
Matematika je bila moj omiljeni predmet. Ali u duminama. Svo zlo ovog sveta sažeto je u toj nauci. Ne zamerite na subjektivnosti. Jaka je to autosugestija, ali baš me briga. Nikad nisam doživela takav maltretman kao od nastavnice matematike. Ipak, na kraju osmog, izvukla sam krvavu trojku od nje. Bila je malo opichena, i imala je nekakvo ”bodljikavo” ime, sa puno ”k” slova. Nije dugo trajalo dok me nije prepoznala kao žrtvu. Mogla je da me mrcvari do mile volje, jer zbilja nisam imala pojma o čemu se tu radi. Mislim, u toj matematici. Niti me je interesovalo. Perfektno sam radila jedino geometriju. Crtanje. Bila je poprilično iznenađena tom činjenicom, kao i time da ja u stvari nisam retard. Iako nisam imala svest o tome da pripadam bilo kakvoj manjini, negde u podsvesti, uviđala sam razliku u govoru moje mame i službenog jezika. Kao lojalni građanin, držala sam se ovog drugog i nikad nisam pravila greške, sve dok se jednog dana Bodljikavoj nije učinilo da sam ”pogrešno” izgovorila jedinicu mere i to na jeziku naroda i narodnosti koji nije prihvatljiv za njene senzibilne uši; Posle toga sam samo imala dodatni razlog za drhtanje i patnje ispred table. Trojka na kraju bila je melem za moju napaćenu dušu i dokaz Bodljikavoj da posedujem ljudsku inteligenciju.Od neprijatnih sećanja na nastavnike, izdvojila bih i nastavnicu geografije; Nacifrana, u multikoloritnim kombinacijama, crvenokosa i već pomalo zbabljoskana, delovala mi je kao pokretni cirkus, u pozitivnom smislu. Jednog dana je pripovedala bog-zna-koju lekciju i izgovorila sledeće: "....tako da bi bilo najbolje, da svaki narod živi u svojoj republici..." Bio je to predmetni nastavnik, što znači da sam verovatno bila peti razred i da sam već morala imati nekakav osećaj pripadnosti, jer mi se odmah javilo nejasno osećanje da sam ja jedan od tih uljeza, koji je promašio skretanje kod Albukerkija i našao se u pogrešnoj državi.
Raspolažem sa hiljadu drugih memorabilija iz tog perioda; Npr. nisam se zaljubljivala. Vrlo interesantno, ali malopre sam toga postala svesna; Da budem preciznija, ne znam tačno šta je zaljubljivanje, a šta (estetska) fascinacija nekim. Da se razumemo, nisam ja robot, više je to recimo, introspekcija na delu. Bilo je par naivnih i par besmislenih veza, ali sve u svemu nijedna vredna pomena. Postojao je jedan dečak, mladić, muškarac, a s kojim nikad nisam bila u vezi, koji me je pratio kroz sva ta svoja tri perioda. Njega više nema i zbog toga jedan delić mog života nedostaje. I drugi delovi se polako osipaju, kao delovi slagalice. Negde nedostaju čitavi blokovi. Mislim, da baš kad sam uspela da je složim, ona je počela da se osipa. U Sivom gradu nije bilo nekakvog kvalitetnog "štofa" za zaljubljivanje; Što je vreme više prolazilo, bila sam sve više okrenuta ka smišljanju načina da odatle pobegnem. Bilo je to samo pitanje vremena, znala sam to; Društvo iz Male škole rasulo se po "Eksperimentalnim školama po Šuvaru". Doživela sam taj period kao poslednje iskušenje pre konačne slobode. Hodala sam danima između dve kaznionice: škole i kuće. Ono što zaslužim u jednoj, okajem u drugoj. Izlazili smo na korzo. Kakav arhaični pojam; Pravo, pravcato korzo, gde ideš u krug po utabanoj ruti. Valjda je bilo podele po kastama, ne sećam se. Tad sam već imala drugu prijateljicu. Išle u bioskop, po gradu, jedna kod druge, u biblioteku, na plažu. Ta plaža egzotičnog imena je bila odlična.
Ubrzo sam položila prijemni ispit za Fakultet Snova. Nisam ni znala da je to moj poslednji bezbrižni period.
I onda, tog leta, moj život se potpuno i nepovratno promenio.