Jan 22, 2009

Sava. Deo koji nedostaje

Sava je bio sin jedinac, službenice i oficira JNA. Živeo je preko puta moje zgrade, takoreći u komšiluku. Upoznala nas je Dioptrija, koja je živela na spratu, više njegovog stana. Sava je išao u drugu školu, nazvanu po ženi, narodnom heroju.
Dioptrija i Sava imali su veliko dvorište iza zgrade. Meni, iz manje zgrade, s manjim dvorištem, uvek je bilo slađe da sam u njihovom. Osim nas, iste generacije, bilo je i drugih uzrasta. Igrali smo se ”graničara”, ”zaleđivanja”, preskakali štrik, gumu, ili sedeli na gelenderima i hvatali zjale.
Ne znam kada su stvari počele da se menjaju, ali se sećam, da sam se pravila da znam o čemu se radi kad sam nešto načula. U stvari pojma nisam imala. Bilo je i onih koji su odmah ukapirali. Nije mi baš bilo jasno zašto su uvedene restrikcije, ali sam se povinovala. Nisi baš mogao mnogo da ispituješ kao što to danas deca rade, jer je posle "Zašto", lako mogla da padne šljaga umesto objašnjenja.
Kad sam počela da dobijam ”sviđašmise” pisamca od Save, retroaktivno mi se, ionako, sve razjasnilo. Uvek sam malo slabije kombinovala.
Strogo vaspitanje u kombinaciji sa Savininim insistiranjem, u meni je samo budilo nemir, nespokoj i zbunjenost. Tako je to bilo, tako mi je servirano. Njegova naklonost je bila toliko postojana i uporna, da mi je u nekim periodima života donosila samo grižu savesti i teret. Iz toga, posle, više nikakva hemija nije mogla da se razvije.
Jednog dana sam zažalila zbog toga.
Pisamca, poruke i pozivi u bioskop, na rođendane i žurke, su pljuštale u periodu od nekoliko godina. Nisu mi laskale, odbijale su se od mene kao ping-pong loptice od zida. Za mene, da sad ne ulazim u pojedinosti, to je bilo pitanje opstanka. A on, on je doneo odluku, da će čekati; Čekao je da izađem iz škole i pratio kao senka. Sam ili sa drugarom. Kupovao je kartu i sedeo u bioskopu iza mene. Često bih ga videla tek na izlasku iz sale. U gradu, na plaži, na priredbama, retkim rođendanima kojima sam prisustvovala.
Kao srednjoškolci, vodili smo duge, trezvene razgovore. Ubeđivali se i nagovarali. Za i protiv. Mrzeo je reč ”definitivno”. Molio me je da je ne izgovaram. Ok, neću. Vremenom se stvorio nekakav čudan odnos. Kao kad se žrtva i progonilac identifikuju. Uloge su se u ovom slučaju izmenjivale. Bili smo vezani nevidljivim nitima sudbine. Kasnije, kad su stvari za mene počele da se komplikuju, pomisao na njega me je uspokojavala. Kao kad zavučeš ruku u džep da proveriš da li ti je amajlija još uvek tu. Kako je to bilo sebično.
Prošli su školski dani. Uvek je bilo perioda obostrane zaposlenosti sopstvenim ciljevima, kad se nismo viđali mesecima. Tako je došlo i vreme da odem iz Sivog Grada, u drugi, udaljeni. Prošla je godina. I druga je prošla. Hodočastio je gde god da bih otišla, a mesta boravka sam često menjala. Nije mi uvek bilo zgodno, ali već sam se bila navikla na njegove iznenadne posete. Za naše relacije, već je sva rodbina znala, iako je bio "tabu" tema koja se nije previše komentarisala. On je postao nešto što se podrazumeva. To sam bahato mislila.
Ako me ne zatekne kod kuće, znao je satima da sedi i razgovara s mojom bakom, sve dok se ne pojavim. . Šta je vreme za nekog ko toliko čeka, znao je da se šali.
Sticajem nepredviđenih okolnosti prestala sam da odlazim u Sivi Grad. Nije se imalo gde, jer su ostali samo goli zidovi i poneko parče nameštaja kod komšija. Prvi put sam, posle odlaska, tamo kročila posle tačno dvanaest godina.


U novembru sam pozivala jedan telefonski broj danima, bezuspešno.
Rekonstrukcijom događaja utvrdili smo, a na osnovu iskaza svedoka, da je u vreme dok sam ja pozivala broj, jedan mladić sedeo na stepeništu ispred mog ispražnjenog stana.
Veze su bile prekinute.

Granata je došla iz pravca druge obale reke. Napravila je stoprocentnu štetu.

Posle mi je pričala njegova mati, kako ga je ispratila i kako mu je stavila sliku u džep od sakoa.

No comments: