Jan 17, 2009

Fragmenti

Odavno sam obećala sebi da ću pisati o tome kako sam živela u jednom drugom gradu. Sivom Gradu. U ovom trenutku, ne verujem da ću to ikad objaviti ako budem uopšte u stanju da to napišem. Sad shvatam da izbegavam pričanje o tome. Vraćanje na to vreme me deprimira. Ne govorim o tome. Možda je prvo čega se sećam, zabavište koje se nalazilo preko puta Opšte bolnice gde je radila mama. Pamtim samo sneg, onaj miris čistoće u vazduhu, zvuk tramvaja koji prelazi preko šina i njegovu unutrašnjost. Tramvaji su tada bili drveni, i klupice za sedenje bile su od lakiranih drvenih letvica; Da, bilo je to pre milion godina; Verovatno sam išla samo jedne zime u zabavište i to pre nego što će se ona poroditi. Imala sam četiri i po godine kad se rodio BuckoBas. Bio je kraj novembra, sedela sam u belom čika Bobanovom “fići”, i pomalo šokirano gledala u Buckovo crveno lice. Govorili su mi da ću se igrati s njim, ali sam ubrzo otkrila da je za tako nešto potpuno neupotrebljiv. Dotad sam im bila stalno na oku, naročito posle epizode sa odlepljivanjem žvakaćih guma sa stepeništa i konzumiranjem istih, na njihovo opšte zaprepašćenje i zgražavanje.
Da, ima i detalja koje ću morati da izostavim, što će priču možda malo razvodniti i zbog čega poredak stvari na momente neće izgledati logično;
Nova Godina je; Ne znam kako to znam, ali jeste; Opet je sneg; Možda je to sve sećanje iz tih zimskih meseci kad je on stigao; Mala sam, jer ih gledam nekako od dole; Nešto pitam, ali ne čujem svoj glas; Pokušavam da vidim onog koga očekujem, ali sve je nešto kobajagi, kažu da nije stigao. Sloši mi se, ali preko nečijeg ramena odjednom ugledam lanenu kosu mog ujaka; O sreće! Došli su po mene! On i baka; Odlazim s njima u drugi grad. U veseli Sneškograd. Sreća! Samo što dalje;
Možda je to tada postao moj lajt-motiv. Otići iz Sivog grada. "Grada koji je postajao moja bolnica". Veje. "Veje kao u detinjstvu", to sam nedavno negde pročitala. E, baš tako veje. Žuta su svetla u stanu, na ulici, po oknima zgrada;
Dobila sam lutku; Stigla je iz Londona. Lutka je u roza haljinici, ima milo rumeno lice, dugu kosu, obučena je po poslednjoj modi šezdesetih; Ima dugme na grudima, pomoću njega klima glavom kad odobrava, a dugmetom na leđima može nešto da odbije, šta god to bilo. Idemo u susednu zgradu, kod njihovih prijatelja i njihove devojčice kojoj idem na živce. Nosim svoju dragocenu lutku u originalnoj kutiji, dok prolazimo kroz vejavicu; Sneg škripi i sipa iz teget plavetnila od gore. Gledam dole, kroz trepavice, kako svetluca kao štras; Čarobno je. Dok skidamo kapute, neko primeti praznu kutiju koju privijam uz sebe. Lutka milog lica, nikad nije pronađena, iako su išli njenim tragom. Loše mi je, plačem i strah me je. Iz Londona je uskoro ekspresno stigla njena bliznakinja, zahvaljujući Dobrom Duhu. Devojčica kojoj idem na živce, želi da mi pokloni igračku. Sećam se igara s njom;
Veći deo memorija iz tog perioda vezano je za drugi grad. Sneškograd. Tamo gde me uvek neko čeka. Tamo gde ima samo dva godišnja doba: leto i zima, a zimi uvek je Nova Godina, a imaju i Božić. Tamo ne smeš da govoriš odraslima Zdravo, kao u Sivom Gradu, nego ”dobardan” i ”doviđenja”, tamo baki govore ”ljubimruke” i to me strašno zabavlja.
Polazim u školu; Sad imam malo više sećanja. Škola je preko puta moje zgrade. U startu mi se ne sviđa. Mrzim školu prvenstveno kao skup idiotskih pravila, kroz celo školovanje. Bučno je, guraju me, moram da pričam kad mi se ne priča, a kad mi se priča, mora da se ćuti. I prilaze mi suviše blizu (verovatno začetak moje neuroze). Treba mi zaklon. Devojčica anđeoskog izgleda, kao albino, uzima me za ruku i postajemo par. Fascinirano piljim u njenu žutu kosu. Devojčicu sa velikom dioptrijom, biram ja, jer je stajala blizu. Sviđa mi se "to" kroz šta me posmatra i volela bih jedan takav par, ako je moguće sa jednim staklom oblepljenim flasterima, kao kod dečka prekoputa nas.U tom formiranom trouglu, najdeblji kraj uvek, izvlačimo Dioptrija i ja. Između Žutog anđela, i Dioptrije, često biram Anđela. Možda zbog estetike? Krivo mi je što čujem da Dioptrija plače dok me Anđeo vuče za ruku, ali ne vraćam se. Anđeo počinje da me "obrađuje" da krenem s njom na veronauku. Nikad čula, ali nema veze, sredićemo to s mamom i tatom. Kad ono, neće oni ni da čuju; Padam na ispitu kod Anđelovih roditelja, koji najzad ustanove da sam krivovernik i Anđeo me izbaci iz raja. Dioptrija i ja, otpadnici, ostajemo drugarice do osmog. Anđeo je krenuo nekim drugim putem.
Srela sam je u bolnici posle dugo vremena. Ni traga žutoj kosi; Ni traga anđeoskom look-u; Izgledala je pre kao zloduh. Medicinska je sestra. Po načinu na koji me je gledala znala sam da hoće i šta hoće da mi kaže i zato sam htela samo da prođem pored nje; Na kraju krajeva, nismo pričale poslednjih petnaest godina, pa zašto bismo sada, kada ni sa kim ne želim da pričam, ali mi je zloduh to ipak saopštio. Sa osmehom. Ne znam da li je bila svesna da se smeši. Volela bih da verujem da nije.
Pripadala sam Be razredu. A je bio levo, a Ce desno. Ali i to je relativno. Zavisi od toga da li ulaziš ili izlaziš. Imala sam više desnih kontakata nego levih. Ništa tendenciozno. Ce razred je značajan i po tome što sam se prvi put u životu ljubila sa dečakom iz Ce razreda. Ne vredi da govorim kako se zove. Čula sam da je promenio ime; Tako da je ta tako značajna stvar u mom životu, nekako, relativizovana. Njegova najbolja prijateljica bila je ujedno i devojčica, devojka – lepši deo para koji je činila sa Zlajom. Nosila je prve pantalone na faltice, prve koledžice, i druge stvari koje su pomalo odskakale od proseka i "uravnilovke" u to vreme. Bilo šta što nije socrealističko, bilo je teško "nabaviti". To je moralo da dođe samo "spolja". Ali i Zlaja je bio sladak, crn dečko. Što sladak...Zato što ću ga zauvek ovako pamtiti: Kad su nas ugurali posle prijema prvaka u razred, on je stalno plakao, a ja sam imala poriv da ga nekako utešim, onako i sama čvrsta preko svake mere, takođe na ivici plača. Bilo mi ga je strašno žao.
Nije bilo parova, kao što su oni; Kao da je bilo nekakvih tabua u vezi toga. Njih troje doživljavala sam kao avangardne, u nekom smislu, iako tad nisam znala ni da postoji ta reč. To je samo pojam kojim bih definisala osećaj. Ona je jedina iz Sivog Grada s kojom održavam kontakt.S njenom sestrom prvi put sam ispušila cigaretu, na keju pored reke. Davile smo se od smrada i dima, ali bile smo istrajne u nameri da uspemo i da navežbamo nonšalanciju.
Ništa ni nalik na današnje ponašanje nismo praktikovali, a ipak je bilo ukora. Mislim, tek kasnije, zbog cigareta. Pušio je i dobio ukor “problematični” Igor. Nije proslavio ni 19.-ti rođendan.
Jedno vreme, sedela sam sa Borisom; Boris je imao bradavice po prstima od kojih sam imala fobiju; Sedela sam na ivici stolice samo da me ne dodirne tim prstima, dok se on, koristeći situaciju, baškario na dve trećine stola. Baš sam bila nemilosrdna i grozna. Grozno je i to što me je stalno ćuškao po potiljku. I što ne mogu da se setim kako se Boris prezivao. Kao par u klupi, bili smo totalno inkopatibilni.
Volela sam da sedim u poslednjem redu, da bih snimala šta se dešava. Da imam situaciju pod kontrolom. Ništa pod milim Bogom me nije zanimalo osim crtanja, čitanja lektire, engleskog i pomalo istorije. Otpadala sam od dosade ili treme kad mi se neko obrati i od nastavničkih iskeženih lica.U našem pionirskom razredu isticalo se nekoliko učenika po proseku ocena. Interesantno je kako mi, kao jedini štreberi, prvo padaju na pamet dve "kokoške". Jedna je živela na baletskoj slavi svoje mame i pravila se važna zbog toga, kao da je i sama u baletskom ansamblu. Može biti da je u vezi nje bilo nešto važnije što bi opravdalo tu uobraženost, ali ja za to ne znam. Nije ona bila tako važna. Važnija je bila druga, u čijoj je senci boravila; Ovoj drugoj, mama nije bila balerina, već čistačica u našoj školi; To joj je davalo nekakav imidž uzvišene heroine, žrtve nepravedne podele dobara, koju je ona eto, nadoknadila učenjem; Jer, koliko god da su ostali dobri, nikad nisu prošli kroz (takvo) trnje do zvezda, pa je time njihov uspeh manje vredan. Naravno da sam bila nepodobna za druženje s tako plemenitim Brozovim pionirom, koje, iskreno, nisam nikad ni poželela; Prezirala sam je iz dubine duše. Pionirska princeza je završila, a šta bi drugo nego suvu ekonomiju, udala se i živi u Americi u mešovitom braku. How classy. Njenu mamu srela sam pre jedno, petnaest godina u ”Sneškogradu” i želudac mi se okrenuo; Njen komentar je bio (posle svih tih godina, nije našla ništa umesnije da kaže), da je stvarno neverovatno da sam bilo šta završila, i pri tom sam još i zaposlena, s obzirom da sam bila tako loša iz matematike?! Mada, s tačke gledišta jedne potpuno neobrazovane žene, znati matematiku je svakako merilo uspeha. Jedva sam čekala da odem i poželela sam da je nikad više ne sretnem. Sa princezinom Senkom, ne znam šta je bilo.
Pre dve-tri godine srela sam, ponovo u Sneškogradu, sticajem srećnih okolnosti, jednog od tih najboljih učenika iz mog razreda, a koji nije bio štreber; Nisam ga videla pre toga, sigurno 20 godina, pa ipak, to lice bih prepoznala među milion sličnih. Ne znam ko se više obradovao. Nije šablon kad se raspituješ o prošlosti, jednostavno hoćeš da nadoknadiš u pet minuta ono što inače traje mnogo duže. Ispričao mi je da je ekspert u svom poslu i da radi na drugom kontinentu. Naravno, ništa manje nisam ni očekivala. Ni on se verovatno nije iznenadio onim što ja radim. I to je bio logičan sled, barem po ponašanju u školi. Međutim, nešto drugo mi je rekao što me je oborilo s nogu i zbog čega mi je nenamerno dao punu satisfakciju za 8 krugova pakla osnovne škole: Rekao mi je da je uvek zavideo meni i Igoru; Mislim, molim, na čemu si meni zavideo, pomislim, ali ne kažem, već iščekujem nastavak, a on kaže: “Zato što ste znali ŠTA volite; Ja sam bio odličan iz svakog predmeta, ali ništa posebno nisam voleo. I ovo što sam završio je samo zbog toga što mi je bilo svejedno. U svemu bih bio jednako dobar".
Hvala ti Tihomire, nemaš pojma koliko mi ovo znači.
.......................................................................................................................................................................

Primećujem, posle pisanja ovog dela, nagli pad hormona sreće. Ne znam šta mi je ovo trebalo.
.......................................................................................................................................................................
Elem, svo đubre napolje.
Matematika je bila moj omiljeni predmet. Ali u duminama. Svo zlo ovog sveta sažeto je u toj nauci. Ne zamerite na subjektivnosti. Jaka je to autosugestija, ali baš me briga. Nikad nisam doživela takav maltretman kao od nastavnice matematike. Ipak, na kraju osmog, izvukla sam krvavu trojku od nje. Bila je malo opichena, i imala je nekakvo ”bodljikavo” ime, sa puno ”k” slova. Nije dugo trajalo dok me nije prepoznala kao žrtvu. Mogla je da me mrcvari do mile volje, jer zbilja nisam imala pojma o čemu se tu radi. Mislim, u toj matematici. Niti me je interesovalo. Perfektno sam radila jedino geometriju. Crtanje. Bila je poprilično iznenađena tom činjenicom, kao i time da ja u stvari nisam retard. Iako nisam imala svest o tome da pripadam bilo kakvoj manjini, negde u podsvesti, uviđala sam razliku u govoru moje mame i službenog jezika. Kao lojalni građanin, držala sam se ovog drugog i nikad nisam pravila greške, sve dok se jednog dana Bodljikavoj nije učinilo da sam ”pogrešno” izgovorila jedinicu mere i to na jeziku naroda i narodnosti koji nije prihvatljiv za njene senzibilne uši; Posle toga sam samo imala dodatni razlog za drhtanje i patnje ispred table. Trojka na kraju bila je melem za moju napaćenu dušu i dokaz Bodljikavoj da posedujem ljudsku inteligenciju.Od neprijatnih sećanja na nastavnike, izdvojila bih i nastavnicu geografije; Nacifrana, u multikoloritnim kombinacijama, crvenokosa i već pomalo zbabljoskana, delovala mi je kao pokretni cirkus, u pozitivnom smislu. Jednog dana je pripovedala bog-zna-koju lekciju i izgovorila sledeće: "....tako da bi bilo najbolje, da svaki narod živi u svojoj republici..." Bio je to predmetni nastavnik, što znači da sam verovatno bila peti razred i da sam već morala imati nekakav osećaj pripadnosti, jer mi se odmah javilo nejasno osećanje da sam ja jedan od tih uljeza, koji je promašio skretanje kod Albukerkija i našao se u pogrešnoj državi.
Raspolažem sa hiljadu drugih memorabilija iz tog perioda; Npr. nisam se zaljubljivala. Vrlo interesantno, ali malopre sam toga postala svesna; Da budem preciznija, ne znam tačno šta je zaljubljivanje, a šta (estetska) fascinacija nekim. Da se razumemo, nisam ja robot, više je to recimo, introspekcija na delu. Bilo je par naivnih i par besmislenih veza, ali sve u svemu nijedna vredna pomena. Postojao je jedan dečak, mladić, muškarac, a s kojim nikad nisam bila u vezi, koji me je pratio kroz sva ta svoja tri perioda. Njega više nema i zbog toga jedan delić mog života nedostaje. I drugi delovi se polako osipaju, kao delovi slagalice. Negde nedostaju čitavi blokovi. Mislim, da baš kad sam uspela da je složim, ona je počela da se osipa. U Sivom gradu nije bilo nekakvog kvalitetnog "štofa" za zaljubljivanje; Što je vreme više prolazilo, bila sam sve više okrenuta ka smišljanju načina da odatle pobegnem. Bilo je to samo pitanje vremena, znala sam to; Društvo iz Male škole rasulo se po "Eksperimentalnim školama po Šuvaru". Doživela sam taj period kao poslednje iskušenje pre konačne slobode. Hodala sam danima između dve kaznionice: škole i kuće. Ono što zaslužim u jednoj, okajem u drugoj. Izlazili smo na korzo. Kakav arhaični pojam; Pravo, pravcato korzo, gde ideš u krug po utabanoj ruti. Valjda je bilo podele po kastama, ne sećam se. Tad sam već imala drugu prijateljicu. Išle u bioskop, po gradu, jedna kod druge, u biblioteku, na plažu. Ta plaža egzotičnog imena je bila odlična.
Ubrzo sam položila prijemni ispit za Fakultet Snova. Nisam ni znala da je to moj poslednji bezbrižni period.
I onda, tog leta, moj život se potpuno i nepovratno promenio.

No comments: