Kao ljubav

Sinoć, tako, šetamo moj pas i ja, te dođemo do kraja staze.
Ugledam na dvadesetak koraka, dve siluete. Jedna je dečija, a druga je pseća.
Procenjujem s te daljine, da je dete jako malo, tek prohodalo, a da je pas odrastao.
Taman da zaokrenem, pa da krenem nazad, kad primetim kako ima nešto neobično u načinu na koji je pas jako usredsređen na to dete. Počnem da razmišljam kako dete mora da je jako dobro prema psu, kad mu je ovaj tako privržen.
Moj pas zalaje u njihovom pravcu i privuče im pažnju, a ja odlučim da hoću da vidim ta dva "drugara" izbliza, te stanem da ih sačekam.
Kako polako izlaze iz mraka na svetlost noćne svetiljke, vidim psa kako nežno gurka njuškom detetove, nečim zauzete ruke, brižno ga prati, pogleda ne odvaja, ide mu ispred nogu s jedne, pa na drugu stranu; Dete, musavo Ciganče, približava se i nešto nosi, šta li je... Štene, tek oštenjeno, krmeljivo. Nenamerno, davi ga rukom savijenom u laktu, nožice mu se klate, stomačić mu se napeo kao puna vrećica, eh, ne mogu ni da gledam, okrenem ka kući. Da pobegnem, da zaboravim; Ali ne mogu.
Sirota kujica, mogla je da ujede, da otme, da se izbori; Ali ona to ne učini.
Ostade ponizno da se umiljava ne bi li dobila nazad svoje "dete". Živo ili mrtvo.
A izgledalo je kao ljubav.

Dnevnik ruskog vojnika

For a 64 years my family treasures a diary of a Russian soldier, found near my grandfather's village 1945.

My father say:
ATANTAEV NURASHI SASHA

It have Sashas notes which may have been his diary.Beside his there are few other names in the diary, those who have also written in it.
A Vederchik
Andrei Bodjanskii
S Inokos
Shashik
My father Rade found the diary in the battlefield trench in the Spring 0f 1945. It wascovered in mud and blood.
The battle on that field took place sometimes earlier, autumn 1944, mid November, after the breakthrough of enemy lines at Batina, Baranja. (Todays territory if Croatia)
We did not know what to do with it.We did not want to hand it
over to some irresponsible people, so perhaps we turned out to be irresponsible.
I did speak to few Russian emigres, learned persons. They claim
that Atantaev was not Russian. He might have been the member of
some Kavkaz minorities, from deep Asia. Maybe he was settled in Rusia.
64 years has passed by since that battle day. Atantaev would have
been at least 100 years old now. The question is are there any descendants from the first generation of his relatives.
The question is also what does one's life means in Russia when Hitler
killed 20 million in the war, and also before and after that Lenjin and
Staljin killed another 20 million of their own.
I do not believe that Sasha is that important to them now.
So I never knew what to do with Sasha's diary.
Nor do I have any idea .

April 2008 M.N.

Већ 64 године моја породица чува дневник руског војника, пронађен недалеко од дединог села 1945. године.
Мој отац каже:

Атантаев Нураши Саша Ово му је ваљда некакав споменар. Има ту и неколико других имена, оних који су му нешто уписивали:
А. Ведерчик
Андреи Бодјанскии
С.Инокос
Шашик

Споменар је нашао мој отац Раде у рову. Био је блатњав и крвав. Нађен је, као што је и написао Раде, у прољеће 1945.
Битка на том пољу се одиграла нешто раније, у јесен 1944, средином новембра након пробоја код Батине (територија данашње Хрватске).

Нисмо знали шта да радимо с тим. Нисмо хтели га хтели дати неодговорним особама, па смо можда ми испали неодговорни.

Консултовао сам неколико Руса, емиграната, учених особа; Они су тврдили да Атантаев није Рус. То би био припадник неког народа од Кавказа па према дубокој Азији; Или је досељен у Русију.

Од тог ратног дана прошло је 64 године. Сада би Атантаев био бар 100 година. Питање је има ли потомака из прве генерације или рођака.

Питање је и шта у Русији значи један живот, када их је Хитлер убио 20 милиона у рату, а прије и послије тога са Лењином и Стаљином сами су убили још 20 милиона својих.

Не вјерујем да им је онда важан један Атантаев Саша.

Тако, никад нисам знао шта да учиним са Сашиним споменаром. Ни идеју нисам имао.

април 2008, M.Н.

ПС: Сада сам ја чувар дневника, и једина идеја коју ја имам је да окушам срећу са Интернетом.
PS: Now, I'm the treasurer of the diary, and only idea I have is to try with Internet.

ono kao kriza

Ne znam da li mi se čini ili zaista ima više onih koji žickaju novac (ono-kao-kriza), da ne upotrebim gori izraz - prose, pošto mi se ne čine svi kao prosjaci;
Evo danas na primer, izlazim iz Merkura, tek, saleti me muška osoba; Ni ne pogledam ga, jer po stavu i načinu na koji mi se obraća odmah zaključim da nije dobar frajer kome sam se učinila kao dobitna kombinacija.
Meni naime, prilaze isključivo Jehovini Svedoci, prosjaci i oni što pričaju sami sa sobom po ulici; A stav ovog mladića bio je onaj lažno skrušeni, ištući i nepokolebljiv, sa sve papirom u ruci, na kome nešto piše;
Baš sam mislila da ga pročitam natenane, onako sa Kurverovim kutijama iza kojih jedva virim. Istrajno me prati do auta, ja dignem pogled - kad ono debeljko od pretprošle zime; Lice koje jednom vidim - ne zaboravljam. Naime, te zime, opet ja iz Merkura - hladno, magluština, minus...Odjednom, stvori se ispred mene isti ovaj mladić i drhtureći zatraži novaca za autobusku kartu, da ode po majku, da je vodi u bolnicu, da ovo, da ono...Bez dvoumljenja izvadim nešto novca i dam mu u ruke. On se zahvali, okrete se i ode. Nešto mi bi čudno u načinu na koji se u trenutku opustio i laganice odšetao. Sednem u auto da vidim gde će; On nonšalantno obigra krug i ode u mračni deo parkinga, uđe u jedan auto u kome sedi mlađa žena, preda joj nešto u ruke (novac) i ponovo izađe.
Zato mu danas odbrusih: E, reko' upamtila sam te, ne'š me više prevariti! On se zabezekne, zbuni i umakne dok si rek'o piksla.
Posle mi je bilo smešno kako sam ga prepala.