Nov 10, 2010

Fragmenti: Jedno pismo

 Još od  spring cleaninga, zadala sam sebi mukotrpni zadatak da svakog vikenda pomalo skeniram stare papire, dokumente i fotografije, koji su ostali iza moje bake, da odložim ono što mislim da je važno, a ostalo da konačno pobacam. Očito, sporo mi ide, ne samo zbog nedostatka vremena, već i zbog toga što često zastanem, pa čitam kad naiđem na nešto interesantno. Ima tu i raznih nezanimljivih stvari, kojekakvih ugovora, starih recepata, izveštaja od pre cara faraona, a najviše iz vremena pre nacionalizacije, dok je fabrika još radila. Sve pregledam, da mi ne promakne slučajno testament nekog deda-ujaka iz Amerike za koga nikad nisam čula, a koji mi ostavlja bogatstvo, pošto sam jedini naslednik. Osim izveštaja o poslovanju, najviše je dedinih pisama sa školovanja i sa poslovnih putovanja. Jedno, iz 1957. mi je bilo posebno duhovito. Prepisala sam ga u celini, zbog čitavog konteksta. (Ne mislim da je posebno interesantno  publici, više je to moja želja da bar jedan delić prošlosti  reemitujem)
Dragi moji, kao što vidite, javljam vam se iz Hamburga*. Kuda sam jedva stigao. Od Beograda do  Beča imao sam jako rđavu vezu. Morao sam presedati u Zidanom Mostu, Mariboru i Gracu. U Mariboru mi je bilo tako rđavo da sam mislio da ću se morati vratiti. Bolove** sam imao strašne kao nikada ranije. Morao sam ići kod lekara koji mi je dao nekakve pilule za umirenje bolova, jer iste bez recepta nisam mogao dobiti u apoteci. Bolovi su popustili posle jedno dva sata, tako da sam mogao nastaviti put. Sada mi je već dobro , ali od 88 kg, spao sam na 84, za dva dana. Kao što vidite, dobiću na putu, ako ništa drugo bar liniju. Danas vam pišem iz hotela u Hamburgu, nedelja je, 10 sati pre podne. Posle podne ću otići može biti, do majstorove ćerke odneti paket i sutra ću krenuti u obilazak nekih fabrika, tako da u sredu budem u Beču. Za sada gledam izloge u slobodnom vremenu. Ima interesantnih i skupih i jeftinih stvari. Nisam ni znao da Đorđe*** ima takvog smisla za reklamu. Kada sam otvorio kofer, pored kutije za sapun, nađem cedulju na kojoj piše: Babo, kupite mi bicikl! Kada sam tu kutiju kasnije otvorio, našao sam novu cedulju na kojoj piše: Babo, ako mi ne kupite bicikl, ne treba mi ništa drugo! Sada se bojim da otvorim i ostalo, jer će i tamo biti sigurno nešto slično, napisano, pa ću mu morati zaista kupiti bicikl***.
Znajte deco, što budem mogao, učiniću, samo gledajte da učite i da dobro prođete u školi. Za sada vas sve pozdravlja i voli, Baba
*Poslovni put
**bolovi u "krstima"
***sin
****Bicikl-brzinac je kupljen i poslat iz Beča, poštom za Novi Sad, kao iznenađenje...

Nov 5, 2010

I don’t love you anymore...

Posmatrao sam je i procenjivao situaciju. Brzo je koračala, u hodu se skidajući. Iza nje, ostala je haljina. Tu, na podu, izgledala je kao lokva bež satena. Bezbroj puta zamišljao sam ovaj trenutak, a sada nisam znao šta da uradim. Sedeo sam smeten i pomalo bezvoljan. Butine su joj lagano podrhtavale u mojoj,  slow motion vizuri. Prošlo je šesnaest godina i vreme je učinilo svoje. Napravio sam pokret glavom, zaustivši da nešto kažem, ali ona je već stigla do vrata  kupatila, otvorila ih nenamerno grubim pokretom i nestala iza njih, ne skrećući pogled u mom pravcu ni za tren. Čuo se zvuk naglog okretanja ključa u bravi.  Bavio sam se mišlju, da obučem kaput, koji sam još uvek gužvao ispod ruke, i da odem. Umesto toga, dohvatio sam lokalne novine, nemarno bačene kraj napadne bordo sofe i nasumično ih otvorio. Pogled mi pade na reklamni oglas radnje koja je, na moje čuđenje, još uvek, očito, radila. Bila je to radnja kolonijalne robe, koja je nekada pripadala majčinom ocu. Promenila je vlasnika. Doduše, to sam već znao, jer mi je davno, pre dosta godina, majka pisala o tome. Bilo je samo uzgred pomenuto u bujici njenih, primetio sam, s mukom nabacanih reči o skorašnjim dešavanjima. Uvek je pisala, čak i kad nije imala povod, a ni temu. To me je užasno nerviralo. Znao sam da budem bezrazložno grub prema njoj. Bio sam grub i sa drugima. Ljudi su uvek izvlačili na površinu ono najgore u meni.
Ne prekidajući nit misli, pogled mi je klizio po prostoriji. Istovremeno sam skenirao ambijent i površno razmišljao o svojoj poziciji. Bojao sam se onoga što mi je došlo u svest već sledećeg trenutka. Dobio sam iznenadni napad dosade. Razlila mi se po celom telu. Jedva sam savladao poriv da nestanem. Ne znam šta ovde tražim, i tražim li uopšte. Da sam onog dana, recimo, prvo otišao po paklu cigara, umesto na sahranu, nikad je ne bih sreo. Sada sedim ovde zbog nečije smrti....Ili nečijeg života, samo zato što je rođen, što je pravio pogrešne ili prave odluke u određenim trenucima....Nemam nikakvog prava da seciram život tog čoveka i splet okolnosti pod kojim su nam se putevi ukrstili, ali mogu da odem ovog trenutka i nikome ne moram da polažem račune zbog toga. Pa ipak sam još tu, neodlučan. Zvuk vode iz slavine, jedva se čuo. Još uvek je bila unutra. Imao sam još malo vremena. Pogled mi pade na staklo čaše. Još jedna je stajala pored te, musave, zamućene vlažnim usnama ili lepljivim prstima. Sinoć su verovatno glamurozno svetlucale, a sad, na dnevnom svetlu su izgledale kao dokazni materijal nekog opskurnog događaja. Pokušao sam da razmišljam o rekonstrukciji. Bezvoljno sam se manuo toga, a da nisam ni počeo. I dalje sam čuo zvuk vode. Refleksno sam ispio ostatak sa dna visoke, musave čaše, naknadno svestan sopstvenog gađenja. Pogledao sam dole, u vrhove cipela. Clean and shiny. Iako su mi se sviđale, nikad  ih ne bih kupio da prodavac nije bio onako ljubazan. U stvari, bio je nametljivo snishodljiv. Izmanipulisao me je. Whatever. Clean and shiny shoes.
Sa jednom rukom u džepu pantalona, drugom držeći kaput preko leđa zakačen o kažiprstu, koračao sam duž predsoblja u kojem je ležala satenska lokva. Pogledao sam je u mimohodu. Možda se iz nje podizao slab miris parfema. Nisam bio siguran. Stao sam na deo parketa na kom se ocrtavala senka prozora. Zaškripao je. Sunce mi je grejalo noge do kolena. Skrenuo sam pogled na dole. Clean and shiny. Shiny and clean. Snishodljivi prodavac. Whatever. Izvadio sam ruku iz džepa, otvorio vrata, izašao i zatvorio ih za sobom. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za ovo doba godine.

Nov 2, 2010

Prozna igra

Filoblogija: Prozna igra
Beskrajna ispovest
Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne  zahteva od mene, ali to je svejedno. 
Čitav moj život bio je splet čudnih okolnosti. Čini mi se kao da nikad ni na šta nisam mogao da utičem. Sve što sam gradio i u čemu sam uživao s vremena na vreme bi zbrisao nekakav nepredviđen događaj. Protratio sam vreme na pogrešne procene, pogrešne prijatelje i pogrešne žene. Žene. Nekad su mi šaputale, sada sklanjaju poglede...Samo ljuštura sam. Gazio sam se nemilosrdno. Gazili su me. Mogao sam biti sve i nisam mogao biti ništa. Da sam barem znao, da je  sav onaj sjaj koji mi je prolazio kroz ruke, samo iluzija u koju sam hteo da verujem. Kako sam mogao znati da će s njim nestati sva ljubav i svi dobronamerni ljudi oko mene. Onda, kad sam zamenio dane za mamurna jutra, ljubav za lepljive dodire, sladak zalogaj za oporu tečnost, krv za vino...Ko sam ja. Ima li me. Sad vidim sve potpuno jasno, vidim svaki svoj pogrešan korak, čujem svaku pogrešnu reč koja mi u svesti odzvanja kao gong i potresa telo. Nemam više snage, znam to, osećam. Kasno sam se probudio. Oko mene je mrak, miris tuđe žene, hladan čaj od sinoć i kocka čokolade. Večera. 
Čujem muziku, čujem glasove, odakle li dolaze...Snoviđenje ili blizak kraj? Treba mi oslonac, treba mi dodir. Moram da izađem, nije sve izgubljeno, potražiću najbližu svetlost. Čemu da se nadam....Sedim na platformi električnog tramvaja i potpuno sam nesiguran.

Oct 8, 2010

retro vaspitanje

Imam ćerku tinejdžera. Od pre jedno godinu dana aktivno učestvujem u rešavanju njenih "nepremostivih problema" sa izgledom, konflikata sa drugaricama, školom i uopšte svim onim o čemu tinejdžerke danas razmišljaju i što ih okupira. Do tada nisam celu stvar shvatala preterano ozbiljno, a sada mi se kupatilo polako pretvara u Salon Lepote, do te mere da mislim da sam neke od takvih salona već nadmašila po kvalitetu i usluzi. Takođe, već sam proučila raznu psihološku literaturu koja se bavi problemima mladih, i stalno strepim da joj ne oštetim osetljivu psihu...
Da li zbog toga što sam ja sopstvene tinejdžerske probleme rešavala nekako u tišini, bez pompe i previše "svedoka", u svakom slučaju, niko na to nije obraćao previše pažnje. Ne sećam se da sam dolazila kod mame da joj se jadam kako sam "nezadovoljna izgledom". Kad pokušam sada da nas zamislim u toj situaciji moram se nasmejati...Mislim da uopšte ne bi znala o čemu ja to govorim. U najboljem slučaju čula bih rečenicu: "Molim te nemoj da se izmotavaš". Takvih i sličnih rečenica je bilo sijaset tokom mog odrastanja, odnosno u njhovom pedagoškom "zborniku". Njihovom, znači da je u vaspitanju nas, dece, učestvovala maltene cela familija. Kod mene konkretno, najviše mama, tetka i baba. Evo nekih od njihovih bisera, koji mi i danas odzvanjaju u ušima, a za koje se ja trudim da ih ne ponavljam mom detetu. :)

Kaži dobar dan..
Kaži doviđenja...
Kaži hvala...
Hajde nešto recituj...
Hajde nešto nam otpevaj...
Uvek prvo pitaj...
Ne traži da ideš u toalet u gostima....
Pojedi sve iz tanjira...
Ne pravi "vence" na tanjiru...
Ne brljaj po tanjiru...
Skloni laktove sa stola...
Ne upadaj u reč...
Ćuti kad odrasli govore...
Nemoj da se praviš pametna...
Reci nešto, šta si se stisla...
Treba da te je sramota...
Ne treba da te je sramota...
Što se stidiš? Ne budi smotana...
To?? U tome nećeš izaći...
Vrati se i skloni vašar koji si ostavila...
Šta ćeš uraditi s kosom?
Treba da ti je duža...
Treba da ti je kraća...
Treba da je podigneš sa čela...
Zašto si čupava?
Zašto si se zalizala?
Zašto nosiš sve crno?
Što si se ušarenila?
Ta torba je prevelika za tvoju visinu...
Ta torba je premala za tvoju visinu...
Nemoj da nosiš naočare kao rajf....
Nikad ne nosi šešir posle 6 popodne...
Nemoj se mrgoditi dobićeš bore...
Uvek treba da nosiš štikle...
Upropastićeš kičmu s tolikim štiklama...
To ti je predugačko...
To ti je prekratko...
A gde ćeš ti sad?
Ko ti je taj gelipter?
Gde mu radi tata?
Ubiće te otac...
Ubiće te mati...
Vuci se unutra...
Daću ti ja momka...
Nema izlazaka dok ne popraviš ocene...
Zakasni još jednom i imaćeš posla sa mnom...
Pisni još jednom i dobićeš šamar...
Jel' ti znaš kad treba da ućutiš ili ja treba da ti kažem? Itd...Itd...

Sep 9, 2010

Minnie

Moj pas je mali i sladak. Kao čigra je. Ponekad mi se čini kao da mogu razumeti šta želi da mi kaže; Voli rutinu i naše male, svakodnevne rituale; Kad bi mogla da govori, ja zamišljam da bi to izgledalo otprilike ovako:

Kad uđem u stan:

Stigla si! Stigla si! O najzad si stigla! Jupi! Jupi! O hvala bogu da si stigla, zašto te nije bilo tako dugo, gde si dosad pobogu, zašto si me ostavila, zašto si me ostavila, ok opraštam ti, podigni me, podigni me, mazi me, češkaj me, daj da te poljubim, još jednom, pa još jednom....Odmah ću ti doneti lopticu!!!! Jupi!

Kad dođem iz radnje:

Kesa?! Kesu si donela??! A-ha, nije prazna...Ček' da vidim sta ima u kesi...Da ne diram? A što da ne diram??!
Šta ima za klopu, šta ima za klopu, jesi li mi donela nešto, šta si mi donela, hm...ima l' nešto konkretno!? Nema, a? Mmmm... frižider, hm, može, pogledaj, podigni me da i ja vidim... Hmm.... Hoćeš se možda predomisliti i dati mi ono meso ili da ipak krenem s briketima???

Odlazim do svoje sobe...

Gde ćeš sad, tek si stigla, a? Gore, ok, 'ajde gore, idem i ja, a šta sad radiš, a je'l mogu i ja? Divno! Čarapeeee! Lu-di-lo!!! Vidi kako mogu da je zavitlam!! A?? Dobro, ako ne daš tu, uzeću drugu!! Zašto ne može?! Šta je sad, nećeš da se igraš? A što nećeš? A deka? Hoćeš da ti dovučem deku? Da ostavim? Zašto da ostavim?!? A što nećeš?
Znam! Hoćeš da izvučem pidžamu iz ormara! Ni to nećeš? Što da ne diram?? A što nećeš? Gde ćeš sad? Dole? Malopre si bila dole! Ali hajde, idem i ja dole...Ponekad te uopšte ne razumem, gore, pa dole...?!
Popodnevni odmor uz TV:

Šta ćemo sada raditi??? Trosed!!?! Diiivno! Svi na trosed!!! Što me guraš? Da siđem? Ja bih gore!! Ne razumem?! Ne mogu da se smirim, hajde da se igramo, hajde da se igramo! Znam!! Doneću ti kost! Baci mi kost, a ja ću ti vratiti, hajde, hajde!!! Hm!? Nećeš kost??? Gle' kako ja sama sebi bacam kost!! Hm? Zar nije cool?! Dosadna? Šta je to "dosadna"??!
Neka klopa?

Pseći lavež i slika psa na TV-u:
(bez šale - ona VIDI I ČUJE pse na TV-u i onda "poludi"! :))

Mf...mf...Ček' da čujem, Ček' da čujem...Čujem nešto...Pas!!! Gde je pas?! Gde je pas, čujem psa! Gde je? Gde je? Gle'! U kutiji! U kutiji je pas! Pogledajte!!!! Ček' da vidim, ček' da vidim, gle, pas je u kutiji, pogledajte pas je u kutiji, pogledajte, pogledajte!!! Što da ćutim??? Zar ne razumete šta je sad rekao??? Gle, eno ga opet!!! Hajde dobro, ćutaću...Ništa ne shvatate...
E, a da se igramo???

Ulazim u kupatilo:

Ideš negde? Gde ćeš sad?? Igraćemo se??! Hajde da se igramo! Hajde, hajde!
Gde ćeš? Hm? Hm? Opet ćeš da se zatvoriš? Mogu i ja? Mogu li? A što ne mogu?! Ok, čekam te ispred! Jeee, izašla si, izašla si!!! I šta ćemo sada raditi?? Kost? Čarapa? Klopa? Šetnja?

Šetnja:

JEEEEEEEEEEEE, zvecka povodnik! Uraa ,uraa, uraaa, idem napolje, idem napolje, ček' da kažem komšijama, ček' da kažem komšijama, idem napolje, jeeeeeeeeee, idem napolje!!! Otvaraj vrata, brzo, brzo, otvaraj, idem napolje, idem napolje, jeeeeeeeee!!! Zovi lift, zovi lift!!! Grebaću po vratima, brže će se otvoriti!!!!

Brzo do grma...samo sekund.....ovde ću.......i ovde ću malo........ček' da pomirišem, da vidim ko je prošao ovuda, čekaj, pa čekaj malo....ha, znam, to je pekinezer od prekoputa....hm........a ovo je dogo sa štrafte; Kad pre izađe!? Ne vuci me, moram da pronjušim, to je jače od mene...momenat samo...

Eno je pudla, eno je pudla!! Eno je mrska pudla!! Skloni se!! Skloni se sa staze!!! To je moja staza! Moja staza, moja staza!!!!To je moja staza!!! Moja staza....moja staza......mf...
Mf, mf..I ne prilazi više!!! Sređeno. A? Šta kažeš? Jesi' ponosna na mene??
Spavanje:
Idemo? Ležemo? Hm? Hoćeš se sad skrasiti da mogu i ja da legnem? Gde ćeš sad? Zašto sad tu sediš? Unutra, napolje, unutra , napolje...Šta ti je?? Dokle više??? I utišaj TV...spava mi se...

Sep 3, 2010

Bila sam ovisnik :)



Kad je dušica bila mala, igrala je igrice. Najviše je volela Tarzan igricu, kojom sam i ja bila oduševljena; Obožavala sam da gledam njene male prstiće kako vešto tapkaju po tastaturi. Imala je sposobnost da se potpuno uživi u igranje (Jel' da skočim u vodu?? Ovaj me napada!) i da doživi egzaltaciju kad sa Tarzanom dođe do nekog cilja. Njegov životni put je bio prepun uspona i padova, te najneverovatnijih avantura i opasnosti; U nekim momentima sam morala da uskačem kao gerilac da ih oboje kurtališem po nekog besnog tigra, otrovnih žaba ili da mu pomognem oko preskoka sa lijanom, s koje je, isfrustriran, padao milion puta sve dok se softver ne zaglupi od bezbroj pokušaja.
U tom periodu sam raspolagala svojom voljom onako kako sam htela.
A onda je došla Lara Kroft.
Sve je počelo potpuno naivno. Obe smo bile očarane Larinim nadljudskim sposobnostima, veštinama, baratanju oružjem, okruženjem, i naravno time što smo u svemu tome mogle da učestvujemo. Dete je igralo malo preko dana, a ja sam zaglavljivala do sitnih sati i ujutro zapinjala preko podočnjaka. Sam Bog zna koliko sam dragocenog vremena izgubila trčeći kroz džunglu, po ruševinama Angkor Wat-a, pucajući u kobre, izbegavajući šiljke iz patosa, verući se po stenama Nevade, pazeći na otrovne strelice i ratujući sa besnim majmunima, te klepajući po glavi raspomamljene mumije, unapređenim kung fu zahvatima (Ctrl+shift+Up)...
Kad je stigao Angel of darkness, bila sam još vrlo daleko od skidanja, ali sam zato bila potpuno opčinjena njenim novim sposobnostima, novim alatkama, moćnim oružjem i ženskim atributima, sa sve laganim pokretima kukova i kosom koja vijori, very realistic :)) A najbolje je tek trebalo da stigne...

Postupno sam počela da shvatam da stvar izmiče kontroli; Znak za uzbunu pojavljivao se u stresnim situacijama u mom stvarnom životu, kao na primer na poslu; Zamišljala sam goleme kamene kugle kako rulaju kroz hodnik prema direktorovoj kancelariji, aktivirane lakim pritiskom na prašnjavu rupu u zidu ili kako cela poslovna zgrada nestaje jednim okretom zagonetnog, drevnog actečkog mehanizma koji iznenada otkrivam u dvorištu preduzeća. Vešto sam baratala Desert Eagle-om u pravcu nekih ljudi i bilo je tu i nešto krvi, ali ne bih trenutno ulazila u pojedinosti te maštarije...Kad sam u toku jednog deadline-a tražila izlaz iz nivoa, znala sam da je dosta mog igranja.

Iz tog vremena ostala nam je cela kolekcija igrica, svakoj po jedne maslinasto zelene cargo pantalone, posteri, dva igrana filma i privezak za ključeve u Larinom liku.

Mislim da smo posle dosta duge pauze, potpuno spremne za poslednju verziju: Guardian of Light upravo je izašao, a Underworld smo prešle više nego uspešno! :))

Aug 19, 2010

Sniženje

  • gle, 1500 dinara, bagatela, divan blejzer, kupiću ga...
  • na računu imam oko 1000, dodam još 500 iz novčanika...
  • ali onda neću imati za kafu, subota, drugarice, ovo-ono...red je na mene danas...
  • a treba mi i za cigarete, dopunu i...
  • ali šteta da ga ne uzmem, ide mi uz farmerke i one krem lanene...
  • ne znam da li mi stvarno treba...
  • treba...
  • idem ipak da probam još jednom...
  • dobar je...pa, ne znam u stvari...no za te novce...ona kilava Dragana šila bi mi takav dve godine, em bi mi otrovno naplatila...hm...
  • ako kupim taj onda sam rešila i poslovnu i kežual varijantu...
  • ali ide samo uz crne cipele...
  • ide i uz krem, krem su štraftice na njemu...
  • ali krem mogu da nosim samo u proleće...
  • a nemam ni torbu uz krem...
  • to je malo opcija za taj blejzer...
  • vraćam...
  • ma taman posla da ću ga sad ostaviti...
  • uzimam...
  • idem na kasu i kupujem....
  • vraćam...
  • za kafu ću da promenim 50 evra da imam love do plate...
  • možda već u ponedeljak legne...
  • da, ma da, kupiću ga, šta misliš dušice, da kupim ovo?
  • što, misliš da ne treba da kupim?
  • nije lep?
  • ne sviđa ti se?
  • pa, jeste ja ću ga nositi, ali kad te lepo pitam ti kaži, i ja tebi kažem...
  • nemoj da ja kupim, pa da mi kod kuće kažeš da ti se ne sviđa...
  • što, kuda ti se žuri, ne mogu ja tek tako, daj mi malo vremena...
  • da kupim?
  • ma, neću.
  • evo ostaviću ga, idemo do meksa, a ako još uvek bude tu stajao, to će biti znak da meni pripada...
  • okačiću ga kad se ova što isprobava skloni...
  • hm...ova traži manji broj, gle pa to je ovaj, 38...
  • e nećeš....
  • molim vas ovaj blejzer...:))
  • u stvari savršen je...
  • hvala, doviđenja!

Jul 27, 2010

odmor (umor) 2. deo

Čitave prošle godine ostavljala sam na stranu deo novca od rente za stan. Do maja meseca, skupila se tu, za mene prilično značajna svotica od 800 eura. To kažem, tek toliko da se zna šta je za mene značajna lova; Iskreno, nisam ni slutila da ja mogu da uštedim. Namera mi je bila i da kaznim Darlinga što neće ići sa nama, i to tako, što ću mu prećutati ušteđevinu i napraviti se sirota i naivna, te iskamčiti jednaku svotu za zgodan aranžman koji sam već rezervisala, a ušteđevinu ponesem i slatko potrošim njemu uzdravlje. Rečeno - učinjeno!
Sve mi je glatko pošlo za rukom, i ne samo to, već je dušica dobila, neverovatno, ali istu količinu džeparca od baba, deda, tetki i ostalih pred sam put, te smo se nas dve, pune k'o brod, spakovale i ukrcale krajem juna na avion - pravac Rodos!
Svašta su nam napričali o Rodosu. Najviše o tome kako je skupo, pa onda, idealno za šoping, prelepo, predivno, itd...Nešto je tačno, a nešto malo morgen.
Moj prvi utisak je asocijacija na Sus, u Tunisu, samo kudikamo čistije, (zapravo, zbilja čisto) urednije i manje orijentalno. (Hm, pa možda kad se sve to sabere, ispadne da i ne liči...) Preovladavaju veliki hoteli, što ja baš ne volim. Gotovo da i nema drugog tipa smeštaja. Muzika trešti iz svih restorana, sa svih strana, kafića i iz zvučnika, a neki mladi nose i I-Pod sa zvučnicima (dušica je poželela isti, pa da i ona može da doprinese halabuci), koje bez pardona uključuju dok se sunčaju na plaži, i to tako ceo dan, pa sve do sitnih sati. (Razlika - muzika je evropska, nema teheranskog prizvuka i onog užasnog ćurlikanja tunižanki)
Sa aerodroma do hotela sve je išlo kao podmazano. Stigli smo rano ujutro, oko 7 i začudo odmah dobili sobu. Ništa od mrcvarenja po foteljama ni kafeteriji sve do podneva, kako to obično bude. Takođe, neverovatno, ali dobili smo božanstven doručak i to u 7 izjutra! Švedski sto, a na stolu svega, pa naposletku i moj omiljeni Yellow Label Lipton Tea!!!
U poređenju sa fasadom i foajeom hotela, koji su doterani u modernom, recimo, minimalističkom, svedenom stilu i lifta koji je sav niklovan, pun sjajne svetleće dugmadi (do kraja nismo svima provalile namenu), i izgleda kao modul za teleportaciju (zbog toga nismo svu dugmad ni ispritiskale - za svaki slučaj!), soba koja nam je dodeljena, bila je kao komforna i lepa zatvorska ćelija. Znam iz filmova. Kao Hanibala Lektora, npr. Ono što me je baš porazilo je kupatilo u beton sivoj boji sa aluminijumskom kvakom na vratima kao iz šinobuskog WC-a, ako neko zna za retro pojam "šinobus" biće mu jasno, a ako ne, dovoljno će biti da odsedne u tom hotelu), a i zato jer je meni kupatilo najvažnija prostorija svuda gde trenutno živim. Srećom da nismo "razbacane", pa smo vrata od kupatila uspevale da otvorimo i zatvorimo samo ako zagazimo u tuš kadu. Toliko o skučenosti. Zatim, potrošnja vode u kupatilu je ograničena na vrlo originalan način; Ako je mlaz suviše jak ili voda teče suviše dugo, kroz rešetku na podu, muljava voda izliva se po pločicama, pa smo morale oprezno, jednim okom da nadgledamo tu rupu i pratimo situaciju, da ne bismo prale zube u vodi do članaka. Ne bih se dalje bavila inventarom i dezenima draperija i izgledom mini-frižidera, jer mi to podsećanje budi sumorno raspoloženje, a i tiče se nedostatka estetskih elemenata koji i nisu bili obećani u aranžmanu, pretpostavljam.
Drugi dobar utisak je, da je vazduh vrlo čist, jer stalno duvka vetrić ili baš dosta konkretan vetar. Plaža je bila lepa, a skupe ležaljke štrokave, kao i drugde, uostalom.
Pošto se gadim štrokavih ležaljki, kompulzivno sam nosala svaki dan dve kineske asure kao prvi sloj, a dva velika peškira da posluže kao drugi; Pa onda, da ne bi brisale lice s onim peškirima na kojima držimo guzice, morala sam da nosim još jedan; Zatim, dve kreme za sunčanje, dve knjige beletristike, poveći fotoaparat (ne volim "idiote"), dioptrijske naočare, jedna do dve flašice vode, cigarete i upaljač, mali neseser sa mojom mini-apotekom bez koje nikad ne izlazim iz kuće bilo gde da se nalazim, dva mobilna telefona, pti-ber ili neki drugi suvi keks ili grisine...Dakle, nosanje to čudovišnog cegera na plažu je bio kao put za Golgotu, naročito drugog dana otprilike, kad drške počnu da mi taru i ljušte upaljenu kožu ramena. Svako jutro sam preispitivala sadržaj torbetine, da odredim prioritete, no ništa se nije moglo izbaciti. Bilo je to pravo iskušenje.
Samo što bih stigla na plažu i svalila taj balast sa sebe, te zalegla, baba koja naplaćuje je već vrebala sa stolice kao zapeta puška i dolazila da naplati izležavanje. Posle toga smo mogli da se prepustimo dokolici, kupanju, čitanju, sunčanju i studiranju okoline. Plaže, kao i sam grad prepun je nordijskih naroda i Francuza, što mi je donekle razjasnilo plaćanje jela i pića po ostrvu, u zlatu. Pored neverovatno čistog i tirkiznog mora, najlepše od svega na plaži bile su te Vikinške žene koje su prezgodne, plave i jako lepe kada izađu iz akutne faze opekotina prvog stepena. Doduše, lepe su do otprilike svojih četrdesetih, kada iz gabarita Barbike prelaze u gabarite Teletabisa, koliko sam primetila.
Potrebno mi je, ne, u stvari nije mi potrebno uopšte bilo gde da idem, ali kad sam već na moru tri dana su mi dovoljna i tad bih mogla polako da krenem kući. Pošto je povratak neizvodljiv zbog mnogo razloga, ja počnem da se vrpoljim između trećeg i petog dana; Sedmog, očajavam...To se naravno, ne vidi niti bih kvarila dušici raspoloženje na taj način. Ali, između petog i sedmog dana je krajnje vreme za moždane i fizičke aktivnosti, te stimulaciju lepotom i to je trenutak kada se kreće u Obilazak. Stari grad koji nije ni nalik na stari grad sa recimo Krfa, koji je za mene idealan. već je kao ogromna Baš Čaršija, kad već moram da tražim poređenje i iz tog razloga mi je bio dosadan i gadan do besvesti. Osim toga, pun je trica, kineske robe, plastike, neukusa i kiča; Restorani su preskupi, a poslastičarnica i kafea gotovo da i nema. Pa dobro, ima neki šarm, no ne sviđa mi se ta orijentalna arhitektura i celokupan utisak koji podseća na Tursku. Ali šta sam mogla? To je problem s letovanjem - nemaš pojma gde ideš i kako će to sve da izgleda; Nisam mogla da kažem: E super, ovo sam videla, nisam baš oduševljena, a sad idem dalje, da se ukrcam na bus i siđem na sledećoj stanici, pa da vidim da li će sledeći grad odgovarati! Dakle, bila sam tu gde jesam i radi dinamike, optimizma, radoznalosti i uopoznavanja nečeg novog nastavile smo provod, ali sa istraživanjem znamenitosti; Tako smo prepešačile nekoliko kilometara izvan grada u potrazi za Akropolisom, antičkim stadionom i teatrom koji su nas razgalili kad smo tamo stigle s dušom u nosu; Vredelo je svakog metra puta. sledećih dana smo u nekoliko navrata odlazile u, i oko srednjevekovnog templarskog zamka: Božanstven! Dva dana smo razgledale arheološki muzej, a i to nam je bilo malo. Kakav li je tek onaj u Atini, stalno sam se pitala...Uplatila sam i izlet u Dolinu leptira, koja se ne sme propustiti; Rezervaciju sam izvršila u jednoj agenciji u samom gradu. Cena izleta je bila 12 eura, iako bih platila i više da su tražili. Kad smo tamo stigle, tražili su da platimo ulaznice od dodatnih 5 eura, što naravno, nije bio dogovor u agenciji. Mislila sam da ću protestovati po povratku u grad, ali sam bila prezadovoljna što sam videla takvu retkost u prirodi, da bih to sebi kvarila prepirkom. Kad smo sve to obišle, do kraja smo ponavljale ustaljenu šemu hotel-plaža-hotel-šetnja, pa u krug.
E da, šoping! E pa ništa od šopinga. Koliko sam mogla da primetim, ima dosta zatvorenih radnji kojima još uvek spolja visi tabla sa logom, pa može da se nasluti nekadašnji sjaj. Biće da ih je kriza ipak malo uzdrmala. Ima skupih radnji, ali malo, a ima i ono što nam se i ovde više, smučilo, pa nismo ni ušle Zara, mango, PullandBear, Benetton, bla, bla...Postoji desetak radnji koje prodaju kišobrane! Ne znam zašto u gradu koji ima 350 sunčanih dana godišnje ima toliko tih radnji, ali kupili smo ih nekoliko da razdelimo kao poklone. Kažu, ako kupiš sebi kišobran na Rodosu, vratićeš se tamo kad-tad.
Moja dušica je zadovoljna, bilo joj je lepo, što znači da sam se dobro vladala, i htela bi da ide ponovo, pa je kupila kišobran.
Ja nisam kupila.

Jul 11, 2010

Odmor, 1. deo...

Tek što sam doputovala, pre par dana, opet sam spakovala kofere i krenula na novi put. Ne tako daleko, tu blizu, ali opet u inostranstvo. To uopšte ne liči na mene, ja se vrlo teško otiskujem od kuće, tako da sam se ovaj put osećala kao pravi pustolov, upuštajući se u novu avanturu u razmaku od tri dana.
Sada sam ponovo kod kuće i trenutno se osećam vrlo dobro. To će da traje otprilike do večeras, kad ustanovim da klimatizacija u mom stanu ima svoje limite, da se frižider i veš mašina ne pune sami od sebe i da se moj stočić ne postavlja sam. To će me vratiti u vlastitu stvarnost od koje ipak svake godine, ali protiv svoje volje, pakujem minimum ličnih predmeta i odlazim da živim nekakav čudan, privremeni život na ivici svega: živaca, mentalne i fizičke snage, novaca, orijentacije, strpljenja... Nisam ni od onih koji nastoje da ponesu sve iz kuće tamo gde idu, samo da se ne odreknu komfora. Viđala sam takve kad se raspakuju; Iz njihovog prtljaga večito vire ili ispadaju vadičepi, termosice, salvete, kuhinjske krpe, zimski džemperi (nije šala, možda im se pripiša na nekom planinskom vrhuncu uz put, pa kako će goli napolje iz auta) portabl roštilji, televizori, šerpe, lonci, hvataljke (univerzalne) laptop-ovi, dvodelne pidžame, šatorska krila, noćne TOP SHOP lampice za čitanje, gumeni čamci i šta sve još ne, a sve portabl....
U poređenju sa njima ja sam Robinson Kruso, a i to zato jer ne volim da vučem koferčine i trošim snagu već na polasku. Samo malo drugačije shvatanje komfora.
Jednostavno, kako godine prolaze meni je sve besmisleniji odlazak daleko od kuće gde odmah počinjem sa prisilnim akcijama koje inače nikad ne bih tom učestalošću radila kod kuće. Za mene bi zbilja bilo idealno da umesto izlivenog Dunava imam more. Onda bih češće išla na Štrand.
O svemu tome sam razmišljala danas kad sam pregledala pristiglu e- poštu po koju naravno, ne srljam u prvi Internet kafe u svom turističkom odredištu. Imam odličnu sposobnost da se od tih stvari potpuno isključim, toliko da čak ni ne pomislim na blog, poštu ili nedajbože fejs. Elem, u sandučetu sam zatekla svu silu spamova, nešto od prijatelja i jedno pismo u kom me kreativni tim Sajma Beslovesnog Kiča (ne zove se baš tako, ali tu je..) obaveštava da, citiram: nije lepo što nisam uzvratila povratnom informacijom na nekakvo obaveštenje o učestvovanju na istom. E sad, ne samo da sam uzvratila ( ali nije bilo babi milo ) nego sam iz njihovog prethodnog, vrlo eksplicitno napisanog, saznala da su moje, moš' misliti, mesto upravo zbog toga ustupili drugoj kreativki, jer se ja nisam javila na vreme i to sam im u novoj poruci napomenula. Za neka tri i po minuta, budni tim Sajma Kiča (stalno na Mreži, kao paukovi) mi odgovara kako, citiram: mi znamo da je vreme godisnjih odmora,ali takodje znamo i da mnogi (nazalost) ne idu nigde iz Novog Sada. (misleći valjda da će tim bezobrazlukom izazvati moje saosećanje ili je prosto htela da me isprovocira, te da potvrdim neučestvovanje) Čim mi je dotična spočitnula da treba da se osećam privilegovanom što sam bahato i rasipno otišla iz Novog Sada, ja sam je zamolila da mi oprosti na ekstravaganciji, ali da je to bio aranžman koji je prosto mamio (đavola je mamio, ali nek' misli da mi je bilo super) da bude konzumiran ali i da svakako neću učestvovati na njihovom okupljanju (i doprinositi popularizaciji i ovako suviše rasprostranjenog kiča) te joj nudim da ipak platim mesto koje su čuvali za mene.
Eto, znam da je FKNG kriza i žao mi je što neko ko želi da ide na letovanje to možda ne može, a ja, eto nezahvalnica, koja mogu, vraćam se sa njega kao da spašavam živu glavu, ili još gore, kao sa posla u gulagu. Naposletku, ja to ne radim zbog sebe, bilo bi to stvarno moronski s moje strane. Na more vodim moju dušicu, kojoj je to omiljeni provod.
Možda ću imati snage da prepričam dogodovštine i moje impresije s letovanja, ali to je još u draftu i ne znam kad ću završiti....
Eh da, srećan put, ako idete na odmor!
(ako vas nije sramota da odete)

Jun 14, 2010

you put a spell on me...





"Od jednog davnog, potpuno svakidašnjeg i običnog događaja, ja sam godinama plela čitavu mrežu pretpostavki, pričica, nagađanja, sumnji, nadanja, sanjarenja i čežnje.
Zašto se i kako desilo da sam tako dugo i intenzivno o tome razmišljala, ne mogu da objasnim. Biće da je u pitanju nešto na karmičkom nivou, ili se desilo neko planetarno poravnanje tog davnog dana, u svakom slučaju ja to nikada neću saznati.
Kad bih htela da začinim priču, rekla bih da neko, o kome je ovde reč, nije imao predstavu o mom postojanju;
No, mi smo se poznavali. Kad bismo se sreli, pozdravili bismo se u prolazu. Nikada nismo razgovarali duže od trenutka, razmenili smo svega par kurtoaznih rečenica, samo neobavezno, usput i kratko.
Za sve te  godina, a u nedostatku drugog sadržaja, nalazila sam načine da saznam gde je, kako je, šta radi; Skupljala sam i lagerovala gomilu naizgled bespotrebnih podataka o njemu. Ne znam da objasnim zašto; Imalo je to za mene nekakav neodređen značaj.
Na primer, vremenom, saznala sam sve brojeve telefona, lične podatke, detalje iz detinjstva, školovanja, neka bivša i sadašnja poznanstva, sve adrese, tip auta, registraciju, kad mu je došla sestra iz inostranstva, kad sam srela njegovu mamu na putu do pijace, kad je otputovao, kad je doputovao, kad ide na odmor, kakve su mu navike, gde se kreće, kad počinje da radi, s kim radi, koga voli, koga ne voli, s kim živi, kako živi... Zajednički poznanici bili su dragocen izvor tih, krišom i diskretno skupljenih, većinom besmislenih i beznačajnih informacija. Sabrala sam sve podatke o njemu koji su se mogli sabrati, pregledala sve pokretne i nepokretne slike, bar jedno trista puta, pročitala sve što je o sebi i svom poslu ispričao...Sve što je objavljeno imala sam u dva primerka - jedno da sačuvam, a iz drugog da isečem slike. Neisečeno i danas leži na mom stolu, otvoreno na strani na kojoj se smeši i drži u ruci egzotičan predmet...
Prilika za susret uvek je bilo malo. Praveći pretpostavke, ponekad sam odlazila na mesta gde bih ga mogla sresti, sa afirmativnom mišlju: Ovo je dan D!
Ali, obično nije bio...Susreti su nam bili tako retki da se sećam svakog: koje je bilo doba dana, koji datum, mesto ili vremenske prilike... Ponekad sam ga viđala samo u daljini. I to se broji.
Kad sam baš imala sreće, onda bismo se slučajno našli u isto vreme na istom mestu.
Prolazila sam kroz čitav dijapazon emotivnih faza u vezi s ovom ludom pričom koje zapravo, nema. Ne postoji priča, nema drame... Ničega nema, osim u mojoj glavi; Bivala sam melanholična, tužna, pa optimistična, ponekad i plačljiva čak...
O njemu sam u Svemir poslala toliko pozitivnih misli, da je pravo čudo kako se ništa od toga nije materijalizovalo.
Bilo je i dana, pre bi se moglo reći minuta, jer takve misli nisu trajale duže, kad sam pomišljala na kakav hrabri korak u pogledu te materijalizacije, polako već gubeći nadu u postojanje univerzalnog principa i prenosa energija. Ali od toga sam uvek vrlo brzo odustajala, panično odagnavajući od sebe misli o tome, zato što su uz njih uvek išle i one druge: šta ako nešto krene po zlu...
Moj najgori i jedini scenario odvijao se tako što sam zamišljala sebe avaj, odbijenom, razotkrivenom i osramoćenom, kako na kraju moram da se suočim sa svim ljudima koji me poznaju i koji se pitaju šta mi je to trebalo, iako ni ne znam šta bih ja to tačno uradila. I dok vidim sebe, nakon svog propalog plana, kako
užarenog obraza prolazim ulicom, kao indiskretna italijanska udovica, dok svi oni klimaju i odmahuju glavama, neki se podrugljivo smeškaju, treći me sažaljivo prate pogledima...
Naposletku dolazi i čas kad se nalazim oči u oči i sa Predmetom svog, malo je reći, interesovanja koji me u tom mom užasnom scenariju, gleda sa mlakim zanimanjem i određenom dozom simpatije, ali onom koju osećate prema trapavom i priglupom detetu. U tom trenutku tektonske ploče se razmiču i nova raselina, najveća do sad, pojavljuje se ispod tla na kojem stojim, u koju upadam uz tragičan vrisak, na očigled svih i tako završavam život na Zemlji kao pouka za lude, nesmotrene i bestidne žene poput mene, koje nemaju preča posla nego da im se neko beskrajno dopada.
Posle takvog fijaska koji se nije dogodio, ja sam naravno odustajala od bilo kakvih kreativno-romantičnih ideja u tom smislu.
Neobjašnjivo je i nenormalno stanje u koje sam sebe dovodila od samo jednog pogleda na tog čoveka o kome ja, u suštini ništa nisam znala; Razum mi je govorio da je on samo idealizovano Biće iz moje mašte, ali ja sam ipak, njegovom pojavom bila potpuno očarana. Čak i na daljini od nekoliko metara adrenalin mi se prosipao po telu, srce mi zastajalo u grlu, jagodice prstiju mi pulsirale, posezala sam za tamnim naočarima, stomak mi se ispunjavao leptirima, dok sam drhtavom rukom palila cigaretu...
I onda do sledećeg Susreta, živela sam od detaljne analize tih par slučajnih ukrštanja pogleda i nastavljala da pletem priču od snova..."

May 18, 2010

San

"...sanjala sam noćas.Bilo je sve isto kao i u stvarnosti - nisam mogla ni reč da prozborim. Gledala sam te preko stola punog svetlucavog stakla, u nepoznatoj krem beloj sobi punoj ljudi, obavijena srećom i melanholijom. Momak si, a kao dečak. Kroz pukotine sna, probijali su se i za stvarnost me držali prigušeni zvukovi; I umesto da uživam u trenutku, strepela sam od buđenja. Gledam jednom. Drugi put. Pogledam još jednom. Ponovo pogledam. Kao u obično letnje predvečerje. Tu si, ne nestaješ, gledaš. Smešiš se, ili mi se čini. Ipak mi se čini. Trebalo bi nešto da uradim dok traje san, ali šta. Ako te dodirnem u snu, hoćeš li to osetiti u stvarnosti kao dašak, pa će ti se koža naježiti...( Znam da) Ništa neću uraditi i polako me zbog toga obuzima tuga i vuče mi srce na dno. Kao na velikom platnu, scene se stapaju u kadrove i unapred znam koja je sledeća. Ljudi ustaju, počinju da se komešaju i zaklanjaju mi tvoj lik. Umesto da se probijem kroz mnoštvo, ja obeshrabrena stojim. Kad i poslednji uzorak štofa nestane, ispred mene ostaje prazan prostor na mestu gde si postojao do malopre. Strah me je da izađem i da te tražim. Možda ću tamo, dok te budem tražila, zakoračiti u teget beskraj koji će me progutati. Možda ću nepoželjna ući u nečiji san. Možda ću uzalud tražiti, jer tebe i nema tu. Možda ću izaći i videti ono što ne želim da vidim i znam. Možda to više i nije san. Jedva odustajem i teškim korakom krećem na drugu stranu, prema izlazu i ostavljam čežnju da lebdi Između. Poznato lice ispliva iz gomile kao slamka spasa.
Nisam ni znala da si mi tako draga, draga.
Besmislica.“