May 18, 2010

San

"...sanjala sam noćas.Bilo je sve isto kao i u stvarnosti - nisam mogla ni reč da prozborim. Gledala sam te preko stola punog svetlucavog stakla, u nepoznatoj krem beloj sobi punoj ljudi, obavijena srećom i melanholijom. Momak si, a kao dečak. Kroz pukotine sna, probijali su se i za stvarnost me držali prigušeni zvukovi; I umesto da uživam u trenutku, strepela sam od buđenja. Gledam jednom. Drugi put. Pogledam još jednom. Ponovo pogledam. Kao u obično letnje predvečerje. Tu si, ne nestaješ, gledaš. Smešiš se, ili mi se čini. Ipak mi se čini. Trebalo bi nešto da uradim dok traje san, ali šta. Ako te dodirnem u snu, hoćeš li to osetiti u stvarnosti kao dašak, pa će ti se koža naježiti...( Znam da) Ništa neću uraditi i polako me zbog toga obuzima tuga i vuče mi srce na dno. Kao na velikom platnu, scene se stapaju u kadrove i unapred znam koja je sledeća. Ljudi ustaju, počinju da se komešaju i zaklanjaju mi tvoj lik. Umesto da se probijem kroz mnoštvo, ja obeshrabrena stojim. Kad i poslednji uzorak štofa nestane, ispred mene ostaje prazan prostor na mestu gde si postojao do malopre. Strah me je da izađem i da te tražim. Možda ću tamo, dok te budem tražila, zakoračiti u teget beskraj koji će me progutati. Možda ću nepoželjna ući u nečiji san. Možda ću uzalud tražiti, jer tebe i nema tu. Možda ću izaći i videti ono što ne želim da vidim i znam. Možda to više i nije san. Jedva odustajem i teškim korakom krećem na drugu stranu, prema izlazu i ostavljam čežnju da lebdi Između. Poznato lice ispliva iz gomile kao slamka spasa.
Nisam ni znala da si mi tako draga, draga.
Besmislica.“

No comments: