Jun 14, 2010

you put a spell on me...




"Od jednog davnog, potpuno svakidašnjeg i običnog događaja, ja sam godinama plela čitavu mrežu pretpostavki, pričica, nagađanja, sumnji, nadanja, sanjarenja i čežnje.
Zašto se i kako desilo da sam tako dugo i intenzivno o tome razmišljala, ne mogu da objasnim. Biće da je u pitanju nešto na karmičkom nivou, ili se desilo neko planetarno poravnanje tog davnog dana, u svakom slučaju ja to nikada neću saznati.
Kad bih htela da začinim priču, rekla bih da neko, o kome je ovde reč, nije imao predstavu o mom postojanju;
No, mi smo se poznavali. Kad bismo se sreli, pozdravili bismo se u prolazu. Nikada nismo razgovarali duže od trenutka, razmenili smo svega par kurtoaznih rečenica, samo neobavezno, usput i kratko.
Za svih tih godina, a u nedostatku drugog sadržaja, nalazila sam načine da saznam gde je, kako je, šta radi; Skupljala sam i lagerovala gomilu naizgled bespotrebnih podataka o njemu. Ne znam da objasnim zašto. Imalo je to za mene nekakav neodređen značaj.
Na primer, vremenom, saznala sam sve brojeve telefona, lične podatke, detalje iz detinjstva, školovanja, neka bivša i sadašnja poznanstva, sve adrese, tip auta, registraciju, kad mu je došla sestra iz inostranstva, kad sam srela njegovu mamu na putu do pijace, kad je otputovao, kad je doputovao, kad ide na odmor, kakve su mu navike, gde se kreće, kad počinje da radi, s kim radi, koga voli, koga ne voli, s kim živi, kako živi... Zajednički poznanici bili su dragocen izvor tih, krišom i diskretno skupljenih, većinom besmislenih i beznačajnih informacija. Sabrala sam sve podatke o njemu koji su se mogli sabrati, pregledala sve pokretne i nepokretne slike, bar jedno trista puta, pročitala sve što je o sebi i svom poslu ispričao...Sve što je objavljeno imala sam u dva primerka - jedno da sačuvam, a iz drugog da isečem slike. Neisečeno i danas leži na mom stolu, otvoreno na strani na kojoj se smeši i drži u ruci egzotičan predmet...
Prilika za susret uvek je bilo malo. Praveći pretpostavke, ponekad sam odlazila na mesta gde bih ga mogla sresti, sa afirmativnom mišlju: Ovo je dan D!
Ali, obično nije bio...Susreti su nam bili tako retki da se sećam svakog: koje je bilo doba dana, koji datum, mesto ili vremenske prilike... Ponekad sam ga viđala samo u daljini. I to se broji.
Kad sam baš imala sreće, onda bismo se slučajno našli u isto vreme na istom mestu.
Prolazila sam kroz čitav dijapazon emotivnih faza u vezi s ovom ludom pričom koje zapravo, nema. Ne postoji priča, nema drame... Ničega nema, osim u mojoj glavi; Bivala sam melanholična, tužna, pa optimistična, ponekad i plačljiva čak...
O njemu sam u Svemir poslala toliko pozitivnih misli, da je pravo čudo kako se ništa od toga nije materijalizovalo.
Bilo je i dana, pre bi se moglo reći minuta, jer takve misli nisu trajale duže, kad sam pomišljala na kakav hrabri korak u pogledu te materijalizacije, polako već gubeći nadu u postojanje univerzalnog principa i prenosa energija. Ali od toga sam uvek vrlo brzo odustajala, panično odagnavajući od sebe misli o tome, zato što su uz njih uvek išle i one druge: šta ako nešto krene po zlu...
Moj najgori i jedini scenario odvijao se tako što sam zamišljala sebe avaj, odbijenom, razotkrivenom i osramoćenom, kako na kraju moram da se suočim sa svim ljudima koji me poznaju i koji se pitaju šta mi je to trebalo, iako ni ne znam šta bih ja to tačno uradila. I dok vidim sebe, nakon svog propalog plana, kako
užarenog obraza prolazim ulicom, kao indiskretna italijanska udovica, dok svi oni klimaju i odmahuju glavama, neki se podrugljivo smeškaju, treći me sažaljivo prate pogledima...
Naposletku dolazi i čas kad se nalazim oči u oči i sa Predmetom svog, malo je reći, interesovanja koji me u tom mom užasnom scenariju, gleda sa mlakim zanimanjem i određenom dozom simpatije, ali onom koju osećate prema trapavom i priglupom detetu. U tom trenutku tektonske ploče se razmiču i nova raselina, najveća do sad, pojavljuje se ispod tla na kojem stojim, u koju upadam uz tragičan vrisak, na očigled svih i tako završavam život na Zemlji kao pouka za lude, nesmotrene i bestidne žene poput mene, koje nemaju preča posla nego da im se neko beskrajno dopada.
Posle takvog fijaska koji se nije dogodio, ja sam naravno odustajala od bilo kakvih kreativno-romantičnih ideja u tom smislu.
Neobjašnjivo je i nenormalno stanje u koje sam sebe dovodila od samo jednog pogleda na tog čoveka o kome ja, u suštini ništa nisam znala; Razum mi je govorio da je on samo idealizovano Biće iz moje mašte, ali ja sam ipak, njegovom pojavom bila potpuno očarana. Čak i na daljini od nekoliko metara adrenalin mi se prosipao po telu, srce mi zastajalo u grlu, jagodice prstiju mi pulsirale, posezala sam za tamnim naočarima, stomak mi se ispunjavao leptirima, dok sam drhtavom rukom palila cigaretu...
I onda do sledećeg Susreta, živela sam od detaljne analize tih par slučajnih ukrštanja pogleda i nastavljala da pletem priču od snova..."

1 comment:

Lana said...

Draga Tanja,

Prilike se u zivotu ne propustaju tako lako.Ustvari mi i neznamo sta je stvarno a sta nasa masta.
Ovo govorim iz licnog iskustva.
Tvoja kreativnost je fantasticna.
Pozdrav
Lana