Sep 3, 2010

Bila sam ovisnik :)



Kad je dušica bila mala, igrala je igrice. Najviše je volela Tarzan igricu, kojom sam i ja bila oduševljena; Obožavala sam da gledam njene male prstiće kako vešto tapkaju po tastaturi. Imala je sposobnost da se potpuno uživi u igranje (Jel' da skočim u vodu?? Ovaj me napada!) i da doživi egzaltaciju kad sa Tarzanom dođe do nekog cilja. Njegov životni put je bio prepun uspona i padova, te najneverovatnijih avantura i opasnosti; U nekim momentima sam morala da uskačem kao gerilac da ih oboje kurtališem po nekog besnog tigra, otrovnih žaba ili da mu pomognem oko preskoka sa lijanom, s koje je, isfrustriran, padao milion puta sve dok se softver ne zaglupi od bezbroj pokušaja.
U tom periodu sam raspolagala svojom voljom onako kako sam htela.
A onda je došla Lara Kroft.
Sve je počelo potpuno naivno. Obe smo bile očarane Larinim nadljudskim sposobnostima, veštinama, baratanju oružjem, okruženjem, i naravno time što smo u svemu tome mogle da učestvujemo. Dete je igralo malo preko dana, a ja sam zaglavljivala do sitnih sati i ujutro zapinjala preko podočnjaka. Sam Bog zna koliko sam dragocenog vremena izgubila trčeći kroz džunglu, po ruševinama Angkor Wat-a, pucajući u kobre, izbegavajući šiljke iz patosa, verući se po stenama Nevade, pazeći na otrovne strelice i ratujući sa besnim majmunima, te klepajući po glavi raspomamljene mumije, unapređenim kung fu zahvatima (Ctrl+shift+Up)...
Kad je stigao Angel of darkness, bila sam još vrlo daleko od skidanja, ali sam zato bila potpuno opčinjena njenim novim sposobnostima, novim alatkama, moćnim oružjem i ženskim atributima, sa sve laganim pokretima kukova i kosom koja vijori, very realistic :)) A najbolje je tek trebalo da stigne...

Postupno sam počela da shvatam da stvar izmiče kontroli; Znak za uzbunu pojavljivao se u stresnim situacijama u mom stvarnom životu, kao na primer na poslu; Zamišljala sam goleme kamene kugle kako rulaju kroz hodnik prema direktorovoj kancelariji, aktivirane lakim pritiskom na prašnjavu rupu u zidu ili kako cela poslovna zgrada nestaje jednim okretom zagonetnog, drevnog actečkog mehanizma koji iznenada otkrivam u dvorištu preduzeća. Vešto sam baratala Desert Eagle-om u pravcu nekih ljudi i bilo je tu i nešto krvi, ali ne bih trenutno ulazila u pojedinosti te maštarije...Kad sam u toku jednog deadline-a tražila izlaz iz nivoa, znala sam da je dosta mog igranja.

Iz tog vremena ostala nam je cela kolekcija igrica, svakoj po jedne maslinasto zelene cargo pantalone, posteri, dva igrana filma i privezak za ključeve u Larinom liku.

Mislim da smo posle dosta duge pauze, potpuno spremne za poslednju verziju: Guardian of Light upravo je izašao, a Underworld smo prešle više nego uspešno! :))

2 comments:

Walker said...

Aha, znao sam! Igrač se krije u svakom od nas :)

Tanja said...

:)) izgleda!! :))