Nov 5, 2010

I don’t love you anymore...

Posmatrao sam je i procenjivao situaciju. Brzo je koračala, u hodu se skidajući. Iza nje, ostala je haljina. Tu, na podu, izgledala je kao lokva bež satena. Bezbroj puta zamišljao sam ovaj trenutak, a sada nisam znao šta da uradim. Sedeo sam smeten i pomalo bezvoljan. Butine su joj lagano podrhtavale u mojoj,  slow motion vizuri. Prošlo je šesnaest godina i vreme je učinilo svoje. Napravio sam pokret glavom, zaustivši da nešto kažem, ali ona je već stigla do vrata  kupatila, otvorila ih nenamerno grubim pokretom i nestala iza njih, ne skrećući pogled u mom pravcu ni za tren. Čuo se zvuk naglog okretanja ključa u bravi.  Bavio sam se mišlju, da obučem kaput, koji sam još uvek gužvao ispod ruke, i da odem. Umesto toga, dohvatio sam lokalne novine, nemarno bačene kraj napadne bordo sofe i nasumično ih otvorio. Pogled mi pade na reklamni oglas radnje koja je, na moje čuđenje, još uvek, očito, radila. Bila je to radnja kolonijalne robe, koja je nekada pripadala majčinom ocu. Promenila je vlasnika. Doduše, to sam već znao, jer mi je davno, pre dosta godina, majka pisala o tome. Bilo je samo uzgred pomenuto u bujici njenih, primetio sam, s mukom nabacanih reči o skorašnjim dešavanjima. Uvek je pisala, čak i kad nije imala povod, a ni temu. To me je užasno nerviralo. Znao sam da budem bezrazložno grub prema njoj. Bio sam grub i sa drugima. Ljudi su uvek izvlačili na površinu ono najgore u meni.
Ne prekidajući nit misli, pogled mi je klizio po prostoriji. Istovremeno sam skenirao ambijent i površno razmišljao o svojoj poziciji. Bojao sam se onoga što mi je došlo u svest već sledećeg trenutka. Dobio sam iznenadni napad dosade. Razlila mi se po celom telu. Jedva sam savladao poriv da nestanem. Ne znam šta ovde tražim, i tražim li uopšte. Da sam onog dana, recimo, prvo otišao po paklu cigara, umesto na sahranu, nikad je ne bih sreo. Sada sedim ovde zbog nečije smrti....Ili nečijeg života, samo zato što je rođen, što je pravio pogrešne ili prave odluke u određenim trenucima....Nemam nikakvog prava da seciram život tog čoveka i splet okolnosti pod kojim su nam se putevi ukrstili, ali mogu da odem ovog trenutka i nikome ne moram da polažem račune zbog toga. Pa ipak sam još tu, neodlučan. Zvuk vode iz slavine, jedva se čuo. Još uvek je bila unutra. Imao sam još malo vremena. Pogled mi pade na staklo čaše. Još jedna je stajala pored te, musave, zamućene vlažnim usnama ili lepljivim prstima. Sinoć su verovatno glamurozno svetlucale, a sad, na dnevnom svetlu su izgledale kao dokazni materijal nekog opskurnog događaja. Pokušao sam da razmišljam o rekonstrukciji. Bezvoljno sam se manuo toga, a da nisam ni počeo. I dalje sam čuo zvuk vode. Refleksno sam ispio ostatak sa dna visoke, musave čaše, naknadno svestan sopstvenog gađenja. Pogledao sam dole, u vrhove cipela. Clean and shiny. Iako su mi se sviđale, nikad  ih ne bih kupio da prodavac nije bio onako ljubazan. U stvari, bio je nametljivo snishodljiv. Izmanipulisao me je. Whatever. Clean and shiny shoes.
Sa jednom rukom u džepu pantalona, drugom držeći kaput preko leđa zakačen o kažiprstu, koračao sam duž predsoblja u kojem je ležala satenska lokva. Pogledao sam je u mimohodu. Možda se iz nje podizao slab miris parfema. Nisam bio siguran. Stao sam na deo parketa na kom se ocrtavala senka prozora. Zaškripao je. Sunce mi je grejalo noge do kolena. Skrenuo sam pogled na dole. Clean and shiny. Shiny and clean. Snishodljivi prodavac. Whatever. Izvadio sam ruku iz džepa, otvorio vrata, izašao i zatvorio ih za sobom. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za ovo doba godine.

6 comments:

Valentina Đorđević said...

Nice, sviđa mi se, umeš :)

Moj tzv. život said...

thnx! Najlakše mi je da prepričavam "mentalne" slike, nešto što sam videla, čula, doživela... :)

Retka Zverka said...

Sjajna priča, sjajni nizovi, sabijeno, emotivno, fantastično. Oduševljena sam. :) Skoro da čujem zvuke koji izlaze iz ove priče, ili je pak na neki način nadopunjuju. :)

Moj tzv. život said...

O-la-la! I komentar je konkretan i jezgrovit! THNX!

Miljana Mladenovic said...

Hmmm, opisala si onu vrstu muškaraca koji su u fazonu oće kaki-neće kaki, a zašto-nema pojma, a i bez veze je. Hvala svakom takvom koji se napravio u životu da me ne vidi, prešao na drugu stranu ulice, nevešto se zagledao u vrhove svojih cipela ili bilo šta slično... Hvala što ne troše moje vreme i živce...

Moj tzv. život said...

hahha :) Pa dobro, možda...
I za ovu iz priče je tako bolje...Što je otišao :))