Fragmenti: Jedno pismo

 Još od  spring cleaninga, zadala sam sebi mukotrpni zadatak da svakog vikenda pomalo skeniram stare papire, dokumente i fotografije, koji su ostali iza moje bake, da odložim ono što mislim da je važno, a ostalo da konačno pobacam. Očito, sporo mi ide, ne samo zbog nedostatka vremena, već i zbog toga što često zastanem, pa čitam kad naiđem na nešto interesantno. Ima tu i raznih nezanimljivih stvari, kojekakvih ugovora, starih recepata, izveštaja od pre cara faraona, a najviše iz vremena pre nacionalizacije, dok je fabrika još radila. Sve pregledam, da mi ne promakne slučajno testament nekog deda-ujaka iz Amerike za koga nikad nisam čula, a koji mi ostavlja bogatstvo, pošto sam jedini naslednik. Osim izveštaja o poslovanju, najviše je dedinih pisama sa školovanja i sa poslovnih putovanja. Jedno, iz 1957. mi je bilo posebno duhovito. Prepisala sam ga u celini, zbog čitavog konteksta. (Ne mislim da je posebno interesantno  publici, više je to moja želja da bar jedan delić prošlosti  reemitujem)

Dragi moji, kao što vidite, javljam vam se iz Hamburga*. Kuda sam jedva stigao. Od Beograda do  Beča imao sam jako rđavu vezu. Morao sam presedati u Zidanom Mostu, Mariboru i Gracu. U Mariboru mi je bilo tako rđavo da sam mislio da ću se morati vratiti. Bolove** sam imao strašne kao nikada ranije. Morao sam ići kod lekara koji mi je dao nekakve pilule za umirenje bolova, jer iste bez recepta nisam mogao dobiti u apoteci. Bolovi su popustili posle jedno dva sata, tako da sam mogao nastaviti put. Sada mi je već dobro , ali od 88 kg, spao sam na 84, za dva dana. Kao što vidite, dobiću na putu, ako ništa drugo bar liniju. Danas vam pišem iz hotela u Hamburgu, nedelja je, 10 sati pre podne. Posle podne ću otići može biti, do majstorove ćerke odneti paket i sutra ću krenuti u obilazak nekih fabrika, tako da u sredu budem u Beču. Za sada gledam izloge u slobodnom vremenu. Ima interesantnih i skupih i jeftinih stvari. Nisam ni znao da Đorđe*** ima takvog smisla za reklamu. Kada sam otvorio kofer, pored kutije za sapun, nađem cedulju na kojoj piše: Babo, kupite mi bicikl! Kada sam tu kutiju kasnije otvorio, našao sam novu cedulju na kojoj piše: Babo, ako mi ne kupite bicikl, ne treba mi ništa drugo! Sada se bojim da otvorim i ostalo, jer će i tamo biti sigurno nešto slično, napisano, pa ću mu morati zaista kupiti bicikl***.

Znajte deco, što budem mogao, učiniću, samo gledajte da učite i da dobro prođete u školi. Za sada vas sve pozdravlja i voli, Baba

*Poslovni put
**bolovi u "krstima"
***sin

****Bicikl-brzinac je kupljen i poslat iz Beča, poštom za Novi Sad, kao iznenađenje...

I don’t love you anymore...

Posmatrao sam je i procenjivao situaciju. Brzo je koračala, u hodu se skidajući. Iza nje, ostala je haljina. Tu, na podu, izgledala je kao lokva bež satena. Bezbroj puta zamišljao sam ovaj trenutak, a sada nisam znao šta da uradim. Sedeo sam smeten i pomalo bezvoljan. Butine su joj lagano podrhtavale u mojoj,  slow motion vizuri. Prošlo je šesnaest godina i vreme je učinilo svoje. Napravio sam pokret glavom, zaustivši da nešto kažem, ali ona je već stigla do vrata  kupatila, otvorila ih nenamerno grubim pokretom i nestala iza njih, ne skrećući pogled u mom pravcu ni za tren. Čuo se zvuk naglog okretanja ključa u bravi.  Bavio sam se mišlju, da obučem kaput, koji sam još uvek gužvao ispod ruke, i da odem. Umesto toga, dohvatio sam lokalne novine, nemarno bačene kraj napadne bordo sofe i nasumično ih otvorio. Pogled mi pade na reklamni oglas radnje koja je, na moje čuđenje, još uvek, očito, radila. Bila je to radnja kolonijalne robe, koja je nekada pripadala majčinom ocu. Promenila je vlasnika. Doduše, to sam već znao, jer mi je davno, pre dosta godina, majka pisala o tome. Bilo je samo uzgred pomenuto u bujici njenih, primetio sam, s mukom nabacanih reči o skorašnjim dešavanjima. Uvek je pisala, čak i kad nije imala povod, a ni temu. To me je užasno nerviralo. Znao sam da budem bezrazložno grub prema njoj. Bio sam grub i sa drugima. Ljudi su uvek izvlačili na površinu ono najgore u meni.

Ne prekidajući nit misli, pogled mi je klizio po prostoriji. Istovremeno sam skenirao ambijent i površno razmišljao o svojoj poziciji. Bojao sam se onoga što mi je došlo u svest već sledećeg trenutka. Dobio sam iznenadni napad dosade. Razlila mi se po celom telu. Jedva sam savladao poriv da nestanem. Ne znam šta ovde tražim, i tražim li uopšte. Da sam onog dana, recimo, prvo otišao po paklu cigara, umesto na sahranu, nikad je ne bih sreo. Sada sedim ovde zbog nečije smrti....Ili nečijeg života, samo zato što je rođen, što je pravio pogrešne ili prave odluke u određenim trenucima....Nemam nikakvog prava da seciram život tog čoveka i splet okolnosti pod kojim su nam se putevi ukrstili, ali mogu da odem ovog trenutka i nikome ne moram da polažem račune zbog toga. Pa ipak sam još tu, neodlučan. Zvuk vode iz slavine, jedva se čuo. Još uvek je bila unutra. Imao sam još malo vremena. Pogled mi pade na staklo čaše. Još jedna je stajala pored te, musave, zamućene vlažnim usnama ili lepljivim prstima. Sinoć su verovatno glamurozno svetlucale, a sad, na dnevnom svetlu su izgledale kao dokazni materijal nekog opskurnog događaja. Pokušao sam da razmišljam o rekonstrukciji. Bezvoljno sam se manuo toga, a da nisam ni počeo. I dalje sam čuo zvuk vode. Refleksno sam ispio ostatak sa dna visoke, musave čaše, naknadno svestan sopstvenog gađenja. Pogledao sam dole, u vrhove cipela. Clean and shiny. Iako su mi se sviđale, nikad  ih ne bih kupio da prodavac nije bio onako ljubazan. U stvari, bio je nametljivo snishodljiv. Izmanipulisao me je. Whatever. Clean and shiny shoes.

Sa jednom rukom u džepu pantalona, drugom držeći kaput preko leđa zakačen o kažiprstu, koračao sam duž predsoblja u kojem je ležala satenska lokva. Pogledao sam je u mimohodu. Možda se iz nje podizao slab miris parfema. Nisam bio siguran. Stao sam na deo parketa na kom se ocrtavala senka prozora. Zaškripao je. Sunce mi je grejalo noge do kolena. Skrenuo sam pogled na dole. Clean and shiny. Shiny and clean. Snishodljivi prodavac. Whatever. Izvadio sam ruku iz džepa, otvorio vrata, izašao i zatvorio ih za sobom. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za ovo doba godine.

Prozna igra

Filoblogija: Prozna igra
Beskrajna ispovest
Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne  zahteva od mene, ali to je svejedno. 
Čitav moj život bio je splet čudnih okolnosti. Čini mi se kao da nikad ni na šta nisam mogao da utičem. Sve što sam gradio i u čemu sam uživao s vremena na vreme bi zbrisao nekakav nepredviđen događaj. Protratio sam vreme na pogrešne procene, pogrešne prijatelje i pogrešne žene. Žene. Nekad su mi šaputale, sada sklanjaju poglede...Samo ljuštura sam. Gazio sam se nemilosrdno. Gazili su me. Mogao sam biti sve i nisam mogao biti ništa. Da sam barem znao, da je  sav onaj sjaj koji mi je prolazio kroz ruke, samo iluzija u koju sam hteo da verujem. Kako sam mogao znati da će s njim nestati sva ljubav i svi dobronamerni ljudi oko mene. Onda, kad sam zamenio dane za mamurna jutra, ljubav za lepljive dodire, sladak zalogaj za oporu tečnost, krv za vino...Ko sam ja. Ima li me. Sad vidim sve potpuno jasno, vidim svaki svoj pogrešan korak, čujem svaku pogrešnu reč koja mi u svesti odzvanja kao gong i potresa telo. Nemam više snage, znam to, osećam. Kasno sam se probudio. Oko mene je mrak, miris tuđe žene, hladan čaj od sinoć i kocka čokolade. Večera. 
Čujem muziku, čujem glasove, odakle li dolaze...Snoviđenje ili blizak kraj? Treba mi oslonac, treba mi dodir. Moram da izađem, nije sve izgubljeno, potražiću najbližu svetlost. Čemu da se nadam....Sedim na platformi električnog tramvaja i potpuno sam nesiguran.