Oct 15, 2011

Poruka u boci

Jednom sam od pravog, pravcatog mornara, (koji je bio moj momak, uzgred rečeno, oficir) dobila poruku iz boce, koju je bacio u more u Mesinskom tesnacu, kod Sicilije. Ribari iz tog kraja znaju za običaj, pa kad naiđu na te boce, izvade pisma i pošalju ih na priložene adrese. To me je potpuno fasciniralo. Čuvam je i danas.
Napisati post ili štogod drugo na Internetu, tom ogromnom prostranstvu, za mene je isto kao baciti takvu bocu u more: Nikad ne znaš gde će otplutati, ko će bocu otvoriti i do koga će poruka stići.
  •  
 Pre dvadeset godina, morali smo napustiti jedan grad u kome smo živeli; Mislili smo da je to privremeno. Predmete sentimentalne vrednosti ostavili smo kod najbližih komšija, a poneli samo lične stvari. Glupo, zar ne? Ali s obzirom da smo imali svega nekoliko sati za sve odluke....Ko je mogao da pretpostavi...
Jedni su predmete vratili. Klub fotelje, sto, jedna mrtva priroda (Cveće) ulje na platnu i lampu sa roza abažurom;
Drugi su na čuvanje primili nekoliko slika, ulja na platnu: Slavsku ikonu, moje studentske radove i radove mojih kolega (neki su sada svetski poznata imena) i tri ulja koja su pripadala mojoj baki. Nazad smo dobili samo slavsku ikonu. Baš me čudi.
Nismo imali kome da se žalimo tada, a možda smo imali i važnija posla. Nisam imala niti jednu fotografiju bilo čega. Pre desetak godina setila sam se nekakvog starog VHS snimka; Pravili smo ga zbog sasvim intimnog razloga koji veze nije imao sa snimanjem stana. Kad sam ga pregledala videla sam i ono što je ukradeno. Pošto sam ja spora, ali dostižna, tek nedavno sam ga prebacila sa VHS-a na DVD, pa sa toga napravila capture, itd, itd....Film je dugačak, pa sam ga maksimalno skratila, izbacila sebe kako se muvam naokolo, montirala "kao nogama", totalno trapavo, ali on je tu samo kao corpus delicti.




Puštam sada ovu moju "poruku u boci", možda je struje odnesu u dobrom pravcu, možda neko, nekada ovo pročita, pogleda slike...I ko zna...


Aug 12, 2011

Lav stori

Bili smo sigurni da ćemo naći sobu u malom ribarskom mestašcetu, gde smo se zaputili na blef, bez rezervacije. Bilo je sparno i vrelo kad smo parkirali auto, posle dugog puta, ispred turističke agencije. Kovrdžava crnka nam je ubedljivo saopštila, a da nismo ni rečenicu završili: No rums. Evriting ful. Baš divno. Gud for as. Naravno, nepokolebljivo smo zasukali nogavice i krenuli od jedne do druge kuće sa spuštenim tendama i to još u vreme sieste, da u sebi dokažemo crnki da greši. Sunce je već bilo blizu vrhova plavičastih brda u daljini, kad smo naišli na pretposlednju u nizu bašti koje su delovale vrlo privatno, pa smo  pomislili da je crnka iz agencije ipak dobro obaveštena. Helou, rums? Eni fri rums? Iza krupne siluete na vratima šarmantne mediteranske vile, gorelo je žuto svetlo. Za stolom na terasi, na šarenoj mušemi mamila je crvena lubenica, lepa kao sa akvarela. Domaćin se očito sladio. On priđe ogradi, osmotri nas ozbiljno, odmaknuvši glavu unazad kao da je dalekovid i upita odakle smo. Odgovor mu razvuče osmeh. Jes, jes, kam in - ima! - neočekivano ubaci i poznatu reč. Mi se obradovasmo kao deca. Janis (ubrzo saznasmo ime) nas hitro uvuče u dvorište, pozva ženu odnekud sa sprata, popnu se sa nama gore da vidimo u belo okrečenu sobu sa plavim šalukatrama, muškatlama u prozorima i čistim belim čaršavima na krevetima. Ljubazno pita, da li nam odgovara. Ma, san snova, ali ne znam kako to na engleski da prevedem...Dream of the dreams, maybe...Uselili smo se u roku od pola sata i krenuli da tražimo restoran u kom bismo večerali ili neki fast fud giros, ali u bašti pod tendom, na stolu sa šarenom mušemom, pušile su se sarmice uvijene u lišće vinove loze, kajmak u zemljanoj činiji i pita od vanile. Sve kao kod kuće, osim pite od vanile, to sam prvi put probala. Sledećih deset dana, Janis nam je diskretno ugađao kao da smo njegova deca, koja inače žive i rade u tuđini, kako Janis kaže. Izbegavali smo Janisove sitne, svakodnevne ljubaznosti koliko god smo mogli, jer mu ništa zauzvrat nismo mogli ponuditi ovde u njegovoj kući. A on kao da uopšte za to nije mario. Pitali smo se kakav je to čovek Janis. Kako je moguće da postoji tako ljubazan čovek. Neodređen je bio i u vezi izdavanja pansiona; Reče, ne izdaje uvek i svakom. Pa, i to je u redu. Neka radi čovek kako želi. I tako smo divno živeli nas četvoro skoro deset dana; Zajedno smo nabavljali namirnice, zajedno se okupljali oko stola, pili kafu, jeli voće, sporazumevali se rukama, nogama, na nemačkom, srpskom i engleskom, i bezbroj puta izgovorili efharisto, Janisu i Froso. Poslednje večeri pred polazak, insistirao je da idemo na večeru u restoran  njegovog prijatelja. Poručivao je dugo; Kaže,  bio je konobar, nekad davno, pa zna šta hoće i kako hoće da se spremi hrana. Kaže, otišao je iz sela, baš odavde, ispred ovog platana pored kojeg sad sedimo; Tu je stizao autobus svake srede; Otišao je sa jednim koferom; Imao je sreće da se zaposli u velikom berlinskom restoranu; Dugo je prao sudove; Kad su ruke počele da mu krvare, unapređen je u konobara i tako dalje;
A onda je došla Marija. Beograđanka. Crna, lepa, zgodna; Sinuše mu oči  na čas dok je to govorio; Vitka i visoka; Zbog Janisa je nosila baletanke; Zaposlila se kao kuvarica. Perfekt kuk, kaže Janis. Kad završe posao, volela je da ide na Cigane, da lumpuje; Pevala je i igrala, temperamentna Marija, a Janis je obožavao; Voleo sam je vise od zivota, kaže. Senka pređe Janisu preko lica. Mi se uozbiljismo, a i atmosfera se nekako promeni, kao da se fenjeri utuliše....Kao da Marija, nevidljiva, zauze mesto na četvrtoj praznoj stolici, te sluša i gleda svog Janisa kako o njoj priča i stvara nam ubedljive slike koje nas uvlače u priču. Radili su dan i noć, Janis i Marija. Hard džob, veri hard...Skupljali su novac i maštali o restoranu, sa pansionom, baš ovde u Janisovom rodnom selu. Isplanirali su sve detalje; Maria, moya Maria...Iznenada, klonu Janisova glava iznad stola i široka ramena zatresu mu se u dva drhtaja; Plače Janis. Rukom brzo zakloni oči i otare suze. Uze da smota cigaretu, da uposli ruke, i nastavi da priča; Gazda poslao Mariju da radi u drugom restoranu. Čekao je Janis te večeri da se vrati, a onda ga zvali iz bolnice da hitno dođe. Saobraćajka kažu. Nikome ništa, ogrebotine samo, no jedino Marija loše. Lekarima rekla da zovu Janisa, sačekala ga i izdahnula. Krupne suze, jednu za drugom upi plavo-bela salveta. Vratio se Janis kući, nije dugo čekao. Nije mogao da ostane tamo gde ga sve podsećalo na Mariju. Restoran nije više želeo. Novac je uložio u posao s maslinama. To je i njegov otac radio. Oženio Froso i rodio dva sina. Sagradio kuću na dva sprata, svakom sinu po jedan. Sad su prazni jer sinovi žive daleko. Tako u njih može da smesti retke turiste; Samo one što govore Marijinim jezikom; Da on sluša i da se seća.

May 15, 2011

Rasplet (1)

"Kažiprstom sam podigao obod šešira, sklonivši ga sa čela, i krenuo pločnikom do radnje na uglu bez namere da u nju uđem. Bio je to samo deo moje dnevne, ulične navigacije. Postavljao sam sebi male ciljeve tog tipa; Do radnje na uglu, do mesare, do prodavnice auto-delova, do drogerije, do pekare po hleb. Nisam video smisao u pravljenju bilo kakvih planova. Kakva korist od toga. Odavno sam odustao od planova. Nisam ih niti imao, a i da jesam, uvek bi iskrslo nešto da ih pokvari. Ne znam ni sam kako je sve počelo. Mislim da se samo jednog dana pojavila sumnja. Bez nekog posebnog razloga. Zaticao sam sebe kako je posmatram i ne osećam ništa. Ne bih mogao reći da u tome ima njene krivice. Znao sam da je to zbog štofa od kog sam sazdan. Moj unutrašnji život uvek je bio krhak i nepostojan. Sve: snovi, maštanja, ambicije, težnje, emocije, u mojoj svesti je bilo moguće u trenu razbiti kao predmet od kristala. Ne mojom voljom. Žarko sam želeo jednostavne misli. Grozničavo sam priželjkivao bar sat vremena bez unutrašnjeg dijaloga. Želeo sam minut, sekund samo, čiste i prazne svesti u koju bih, kad bih to želeo, upisao novo slovo. Možda čak ni to. Samo trenutak potpune moždane pasivnosti u kojoj bih mogao podneti čak i smrt. Verovatno ne bih ni znao da sam umro. Osećao sam umor od tih silnih mentalnih prepletaja. Frekvencija mojih moždanih talasa neprekidno je bila u REM fazi i kad sam bio budan. Posmatrajući sve oko sebe imao sam spremnu sliku prošlosti sadašnjosti i budućnosti. Od svega sam pravio priče.
Ne znam da li sam se prepuštao stihiji ili sam ipak učestvovao u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.
Ona je, za razliku od mene, bila potpuno jednostavna, Sve je na njoj i u njoj bilo svedeno. Posedovala je iritantnu jednostavnost. Ne kažem da je bila glupa, naprotiv. Čime li sam bio zanesen, pitao sam se, kad sam pristao na njenu blizinu; Kako sam samo mogao sebi da nametnem tako stranu, udaljenu, hladnu i nemaštovitu osobu. Ali kasno je. Odmah je bilo kasno. Pokajao sam se iste noći, bio na mah od odlaska. Zavideo sam joj na toj prostoj jednostavnosti koja oslobađa grizodušja, no ipak nikad nisam poželeo te crno-bele misli, život bez ideala, besmislenu potrebu da se u svakom trenutku bude korektan, njeno kompulzivno insistiranje na objektivnosti, surovo vežbano na bližnjima.
Njena svakodnevica...Bezbrižno je tonula u san i to za tren, kao da nikome ništa nije dužna. Spavala je snom bez snova. Lice joj se u snu krivilo u antipatičnu grimasu. Tanak mlaz pljuvačke ponekad joj se cedio iz ugla poluotvorenih usta. Zamišljao sam da projektujem tu sliku iza njenih leđa, na primer, usred njenog samozadovoljnog ekspozea pred  publikom, ili pred prijateljima koje je uvek nesvesno zavodila, zaokupljajući im pažnju svim raspoloživim sredstvima; Rečima, gestovima, grimasama, stvarnim i izmišljenim pripovestima, o svojim i tuđim, a prisvojenim dogodovštinama; Razmetala se, kao paunica, flertujući i sa muškarcima i sa ženama; U tim prilikama, ravnodušno sam je posmatrao kao retkog insekta. Ono što me je zaista uznemiravalo je to, što se nikad, ali nikad, nije spontano nasmejala. Glasan smeh, plač, ljutnja, ili bilo koja druga demonstracija emocije bilo koje vrste, u njoj je budila uznemirenost. Grozila se toga. S druge strane, neprekidno je trpela moja neproduktivna, zajedljiva poređenja. Nekad sam ih izgovarao, a nekad su bledela neizrečena. A i bolje da ih ne izgovaram; Mogla su da proizvedu samo duge periode tišine, ništa drugo.
Još uvek sam pravio krugove po kvartu izmišljajući sebi odredišta, ne bih li ispunio vreme do povratka. Vizuelizovao sam ono što sam želeo da se dogodi. Hteo sam da odredim tok događaja, da utičem na ishod. Razbuktavao sam sebi maštu zamišljajući ono što sam priželjkivao; Ući u potpuno prazan prostor u kojem nema ni jednog predmeta, bio bi dobar početak. Ali, to se izvesno neće dogoditi, jer sam slab i neodređen u svojim stavovima i zahtevima. Sada plaćam cenu za to. Statiram, razzglobljen kao istrošena, klimava marioneta; I kao da sedim u mračnoj sali sa ljudima koje ne vidim, ali čije prisustvo osećam, pogleda zakovanog za filmsko platno na kome se smenjuju slike..."


Mar 19, 2011

Izlazak

Samo je odjednom došla i pitala me da li se dobro našminkala; Crvene lampice mi se sporo pale, no jedna ipak zatreperi: Zašto li se šminka?! U stanju mog konstantnog "nedostatka stava" u takvim trenucima, ustručavam se da je pitam zbog čega se našminkala, samo da ne izazovem raspravu;  
Bože, pa idem u pozorište, reče mi u prolazu, kao da sam ja to nekako mogla da znam. No, ok; Prešla sam preko toga, rekla sam da se zbilja lepo našminkala, birajući reči, vešto opet izbegavajući konflikt, bojažljivo trčkajući za njom u kupatilo (naravno, to "bojažljivo" se trudim da zamaskiram u samouvereno i sigurno) U pozorište ide sa Ivom i ostalom decom iz razreda, pa sam pitanje "kad se vraćaš" ostavila za kasnije, telefonom - da ne izazovem kolutanje očima ili šah-mat odgovor: Ne znam, javiću ti, posle koga više nemam manevarskog prostora. Pitam "veselo" (da ne provociram) Šta ćeš da obučeš? A sve da bih predupredila tanku majicu na golo telo i tanku jaknu, pa rekoh, da počnem na vreme sa sugestijama dok još može nešto da se izmeni; Možda teget kaput?? Pitam puna nade, jer taj kaput voli, otmen, preppy, mornarski klasičan kroj, lepo joj stoji; Daaa, viče, obradovano. Uuu, super, mislim, bar će da se utopli; Idem nonšalantno gore, da perifernim vidom nadzirem oblačenje i zatičem je kako bulji u moj orman spremna da strgne s vešalice nešto od mojih stvari; Naravno, strepnja mi se obistinjuje: Izvlači moju tanku krem majicu sa malim karnerićem na izrezu, navlači na golo telo i teši me - e, dont vori, staviću ću šal! (Čuj, staviće šal! U tom slučaju možeš izaći i u kupaćem i japankama...)I to je sve što sam do tog trenutka uspela da izdejstvujem. Bolje išta nego ništa.
Kreće. Bar ću imati malo vremena da sredim nešto po kući i da operem kosu. Pravim i večeru, koju je izbegla odlaskom. Whatever.
Gledam tv, pa po peti put započinjem film na dvd-u, pa ustanem da operem jednu šoljicu, pa se opet prebacim ispred tv-a....Nisam koncentrisana. Vreme je da počnem da brinem. Devet je, a otišla je u 6.15. po drugaricu; Šaljem poruku: Jesi ok?. Ništa....Da zovem...??...Ili možda još malo da sačekam...?...Sačekaću. Zovem u 9.06. Ne javlja se.... prekida poziv. Možda traje predstava..... Razmišljam..... Razmišljam..... Idem da pušim...... Pravim razna scenarija..... Mašem iznad glave da ih rasteram..... Ponovo zovem u 9.38. Javlja se (kratko olakšanje): Žamor glasova... u Meku je, jede...Dolazi kad jede. Ok. Sledeći put zovem u 10.28. Slatkim glasom: Gde si Mico? Kad dolaziš? Hoćeš da dođem po tebe? Ne, ne treba, sada Ivini roditelji dolaze po nas pa ćemo prošetati. Ok. Zove za tri minute: E, aj ipak dođi kontam da ću se smrznuti, a?
Evo me stižem, čekaj me kod "Teatra"....Huh. Olakšanje.