Mar 19, 2011

Izlazak

Samo je odjednom došla i pitala me da li se dobro našminkala; Crvene lampice mi se sporo pale, no jedna ipak zatreperi: Zašto li se šminka?! U stanju mog konstantnog "nedostatka stava" u takvim trenucima, ustručavam se da je pitam zbog čega se našminkala, samo da ne izazovem raspravu;  
Bože, pa idem u pozorište, reče mi u prolazu, kao da sam ja to nekako mogla da znam. No, ok; Prešla sam preko toga, rekla sam da se zbilja lepo našminkala, birajući reči, vešto opet izbegavajući konflikt, bojažljivo trčkajući za njom u kupatilo (naravno, to "bojažljivo" se trudim da zamaskiram u samouvereno i sigurno) U pozorište ide sa Ivom i ostalom decom iz razreda, pa sam pitanje "kad se vraćaš" ostavila za kasnije, telefonom - da ne izazovem kolutanje očima ili šah-mat odgovor: Ne znam, javiću ti, posle koga više nemam manevarskog prostora. Pitam "veselo" (da ne provociram) Šta ćeš da obučeš? A sve da bih predupredila tanku majicu na golo telo i tanku jaknu, pa rekoh, da počnem na vreme sa sugestijama dok još može nešto da se izmeni; Možda teget kaput?? Pitam puna nade, jer taj kaput voli, otmen, preppy, mornarski klasičan kroj, lepo joj stoji; Daaa, viče, obradovano. Uuu, super, mislim, bar će da se utopli; Idem nonšalantno gore, da perifernim vidom nadzirem oblačenje i zatičem je kako bulji u moj orman spremna da strgne s vešalice nešto od mojih stvari; Naravno, strepnja mi se obistinjuje: Izvlači moju tanku krem majicu sa malim karnerićem na izrezu, navlači na golo telo i teši me - e, dont vori, staviću ću šal! (Čuj, staviće šal! U tom slučaju možeš izaći i u kupaćem i japankama...)I to je sve što sam do tog trenutka uspela da izdejstvujem. Bolje išta nego ništa.
Kreće. Bar ću imati malo vremena da sredim nešto po kući i da operem kosu. Pravim i večeru, koju je izbegla odlaskom. Whatever.
Gledam tv, pa po peti put započinjem film na dvd-u, pa ustanem da operem jednu šoljicu, pa se opet prebacim ispred tv-a....Nisam koncentrisana. Vreme je da počnem da brinem. Devet je, a otišla je u 6.15. po drugaricu; Šaljem poruku: Jesi ok?. Ništa....Da zovem...??...Ili možda još malo da sačekam...?...Sačekaću. Zovem u 9.06. Ne javlja se.... prekida poziv. Možda traje predstava..... Razmišljam..... Razmišljam..... Idem da pušim...... Pravim razna scenarija..... Mašem iznad glave da ih rasteram..... Ponovo zovem u 9.38. Javlja se (kratko olakšanje): Žamor glasova... u Meku je, jede...Dolazi kad jede. Ok. Sledeći put zovem u 10.28. Slatkim glasom: Gde si Mico? Kad dolaziš? Hoćeš da dođem po tebe? Ne, ne treba, sada Ivini roditelji dolaze po nas pa ćemo prošetati. Ok. Zove za tri minute: E, aj ipak dođi kontam da ću se smrznuti, a?
Evo me stižem, čekaj me kod "Teatra"....Huh. Olakšanje.

8 comments:

La Maison en Wonderboom said...

Yes. život je lep.

Love ans hugs
Hermine

Moj tzv. život said...

:)) Nice surprise! Mislila sam da niste s naseg govornog podrucja!

Miljana Mladenovic said...

Samo da te maaaalooo utešim, ista ti je priča i kad imaš muško dete... Samo se onda još pitaš da li su pili, pušili, potukli se, da li ih odvela "marica"... dok se ne pojavi na vratima nisam svoja... Samo, s godinama oguglaš, a posle drugog, trećeg deteta i nemaš više snage... zastane glas u grlu i samo se strmekneš u prvu fotelju i promrmljaš "Bože, ti pomozi...."

Moj tzv. život said...

Uf. Nista mi ne govori...

Sugar Kane said...

Čitam ovo i nije mi dobro, uopšte mi nije dobro... :S

Moj tzv. život said...

Sugar: Do tog doba ces da se naviknes...:))

Sugar Kane said...

Hehe, nema šanse, ja se još nisam navikla ni na neke stvari koje su već davno prošle. Pre će biti da ću do tog vremena da crknem od panike.

Moj tzv. život said...

neces, ne brini! :))