Švrljajući, rešila sam da se ne trudim, već da pustim da knjiga pronađe mene; I zbilja, pogled mi pade na knjižicu o asertivnosti privlačnog podnaslova: "Onima koje piton još nije progutao! Veštine vladanja sobom" Idealno. Naravno, svako svoju muku muči i traži spram nje i literaturu. Rešim da je pazarim, ne bih li u nekom trenutku ovladala sobom, i krenem dalje u razgledanje. "Ja nevernica" - knjiga Vedrane Rudan, bio je drugi izbor; Ta žena me svaki put razveseli i nasmeje. Pazarim i nju. Volim njen izraz na granici prostakluka, njen buntovnički duh i njene feminističke tirade;
Na sledećem štandu opazim Bon-ton, prepotopsko izdanje, ali u sadržaju nisam našla ništa apropo higijene, a što bih mogla da iskopiram u više primeraka ili pošaljem sa anonimne gmail adrese nekim osobama u mojoj kancelariji koje smrde na znoj kao pume, i kijaju bez upotrebe maramice ili ruke (ne znam šta je gore), rasipajući svoje sline po celoj prostoriji izlažući me opasnosti od infekcije i fleka od pljuvačke po odeći. Pravljenje anonimne gmail adrese sa koje bih poslala kopiju nečeg u fazonu Nije teško biti fin, pada mi na pamet svaki put kad uzmaknem unazad da ne bih bila pogođena infektivnim kapljicama i sedim tako saterana u svoj ćošak od jednog kvadratnog metra, neprekidno se (neasertivno) nervirajući, demonstrativno otvarajući prozor i špricajući asepsol oko sebe, ali bez ikakvog efekta na svest primitivnog pljuvača bacila. Upravo za rešavanje ovog problema, ako već ne i ostalih, poslužiće mi knjižica o asertivnosti, i to bolje od Bon-tona, jer ću mu posle čitanja možda mrtva-hladna reći da prestane sa kontaminacijom kancelarije.
Eh.
Na spratu iznad sajma knjiga, otvorena je izložba Warhol-Brtka (moram se osramotiti i reći da za dotičnu Miru Brtku, nikad nisam čula u svom životu), pa sam i tamo otišla pogazivši sopstveni princip da ne prisustvujem OTVARANJIMA; Bolje da sam ga se držala, jer sam se tamo samo iznervirala. Od obećanih Brtkinih cipela bila su samo tri para, a haljine od jorganske svile su mi izgledale kao loša šala. I da ne pričam dalje. Moglo je da ispadne i nešto bolje od druženja sa Warholom i života po belom svetu; Nismo mi valjda vesla sisali, pa da ne znamo za bolje haljinčice i malo više cipela. A možda sam i ispustila poentu posmatrajući sledeće; Na "otvaranjima" uvek ima nekih ljudi za koje pojma nemaš čemu služe; Još ako je izložba jadna kao ova, onda se baš udubim u posmatranje. Uvek, ali uvek, ugledam dva tri tipa osoba na njima: Po jedna (ili više njih) napucana, na ravno isfenirana grupi devojka; Izblajhani, pa u žuto ofarbani, na prvi pogled rekla bih, muškarac, sa ešarpom dezena ćurkica oko vrata, izgužvanog žaketa i pantalona (šatro, kežual ili dandy, šta li?! ); Uvek neka bitna baba u crnoj bundi od astragana, artritičnih prstiju, koja nešto neprekidno žvaće sa odabranom ekipom oko umetnika ili autora izložbe; Obavezno jedna plavuša kancelarijskog tipa Milke Forcan; Po jedna ženska ptičjeg izgleda, paž frizure, oštro odsečenih šiški a la Ljilja Smajlović, u zumbanim cipelama; Po jedna muškarača tipa Nataše Kandić; Razni umetnici blaziranog izgleda, neki uredniji, neki zarozaniji, sve zavisi, ali poznati uvek prilaze s pitanjem e, jel' slikaš nešto, da isprovociraju isto, pa da me zabave na sat-dva svojim poslednjim opusom.
Naravno izložbu uvek otvara lik u odelu sa kravatom ili malo opuštenija varijanta svetlo odelo u kombinaciji sa crnom polo majicom; Ovaj (i svaki sledeći) put je to bio neizbežni Sava Stepanov (koji je toliko neizbežan da već iskače iz frižidera.)
I ovaj put su bili slični likovi, a poznate sam pozdravila samo klimanjem glave izdaleka, koristeći, i u sebi se izgovarajući na gužvu u kojoj sam se izgubila posle "otvaranja".
Ma, bezveze...
Idem da čituckam malo moje novo štivo dok mi se ne prispava...
