Mar 19, 2011

Izlazak

Samo je odjednom došla i pitala me da li se dobro našminkala; Crvene lampice mi se sporo pale, no jedna ipak zatreperi: Zašto li se šminka?! U stanju mog konstantnog "nedostatka stava" u takvim trenucima, ustručavam se da je pitam zbog čega se našminkala, samo da ne izazovem raspravu;  
Bože, pa idem u pozorište, reče mi u prolazu, kao da sam ja to nekako mogla da znam. No, ok; Prešla sam preko toga, rekla sam da se zbilja lepo našminkala, birajući reči, vešto opet izbegavajući konflikt, bojažljivo trčkajući za njom u kupatilo (naravno, to "bojažljivo" se trudim da zamaskiram u samouvereno i sigurno) U pozorište ide sa Ivom i ostalom decom iz razreda, pa sam pitanje "kad se vraćaš" ostavila za kasnije, telefonom - da ne izazovem kolutanje očima ili šah-mat odgovor: Ne znam, javiću ti, posle koga više nemam manevarskog prostora. Pitam "veselo" (da ne provociram) Šta ćeš da obučeš? A sve da bih predupredila tanku majicu na golo telo i tanku jaknu, pa rekoh, da počnem na vreme sa sugestijama dok još može nešto da se izmeni; Možda teget kaput?? Pitam puna nade, jer taj kaput voli, otmen, preppy, mornarski klasičan kroj, lepo joj stoji; Daaa, viče, obradovano. Uuu, super, mislim, bar će da se utopli; Idem nonšalantno gore, da perifernim vidom nadzirem oblačenje i zatičem je kako bulji u moj orman spremna da strgne s vešalice nešto od mojih stvari; Naravno, strepnja mi se obistinjuje: Izvlači moju tanku krem majicu sa malim karnerićem na izrezu, navlači na golo telo i teši me - e, dont vori, staviću ću šal! (Čuj, staviće šal! U tom slučaju možeš izaći i u kupaćem i japankama...)I to je sve što sam do tog trenutka uspela da izdejstvujem. Bolje išta nego ništa.
Kreće. Bar ću imati malo vremena da sredim nešto po kući i da operem kosu. Pravim i večeru, koju je izbegla odlaskom. Whatever.
Gledam tv, pa po peti put započinjem film na dvd-u, pa ustanem da operem jednu šoljicu, pa se opet prebacim ispred tv-a....Nisam koncentrisana. Vreme je da počnem da brinem. Devet je, a otišla je u 6.15. po drugaricu; Šaljem poruku: Jesi ok?. Ništa....Da zovem...??...Ili možda još malo da sačekam...?...Sačekaću. Zovem u 9.06. Ne javlja se.... prekida poziv. Možda traje predstava..... Razmišljam..... Razmišljam..... Idem da pušim...... Pravim razna scenarija..... Mašem iznad glave da ih rasteram..... Ponovo zovem u 9.38. Javlja se (kratko olakšanje): Žamor glasova... u Meku je, jede...Dolazi kad jede. Ok. Sledeći put zovem u 10.28. Slatkim glasom: Gde si Mico? Kad dolaziš? Hoćeš da dođem po tebe? Ne, ne treba, sada Ivini roditelji dolaze po nas pa ćemo prošetati. Ok. Zove za tri minute: E, aj ipak dođi kontam da ću se smrznuti, a?
Evo me stižem, čekaj me kod "Teatra"....Huh. Olakšanje.