May 15, 2011

Rasplet (1)

"Kažiprstom sam podigao obod šešira, sklonivši ga sa čela, i krenuo pločnikom do radnje na uglu bez namere da u nju uđem. Bio je to samo deo moje dnevne, ulične navigacije. Postavljao sam sebi male ciljeve tog tipa; Do radnje na uglu, do mesare, do prodavnice auto-delova, do drogerije, do pekare po hleb. Nisam video smisao u pravljenju bilo kakvih planova. Kakva korist od toga. Odavno sam odustao od planova. Nisam ih niti imao, a i da jesam, uvek bi iskrslo nešto da ih pokvari. Ne znam ni sam kako je sve počelo. Mislim da se samo jednog dana pojavila sumnja. Bez nekog posebnog razloga. Zaticao sam sebe kako je posmatram i ne osećam ništa. Ne bih mogao reći da u tome ima njene krivice. Znao sam da je to zbog štofa od kog sam sazdan. Moj unutrašnji život uvek je bio krhak i nepostojan. Sve: snovi, maštanja, ambicije, težnje, emocije, u mojoj svesti je bilo moguće u trenu razbiti kao predmet od kristala. Ne mojom voljom. Žarko sam želeo jednostavne misli. Grozničavo sam priželjkivao bar sat vremena bez unutrašnjeg dijaloga. Želeo sam minut, sekund samo, čiste i prazne svesti u koju bih, kad bih to želeo, upisao novo slovo. Možda čak ni to. Samo trenutak potpune moždane pasivnosti u kojoj bih mogao podneti čak i smrt. Verovatno ne bih ni znao da sam umro. Osećao sam umor od tih silnih mentalnih prepletaja. Frekvencija mojih moždanih talasa neprekidno je bila u REM fazi i kad sam bio budan. Posmatrajući sve oko sebe imao sam spremnu sliku prošlosti sadašnjosti i budućnosti. Od svega sam pravio priče.
Ne znam da li sam se prepuštao stihiji ili sam ipak učestvovao u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.
Ona je, za razliku od mene, bila potpuno jednostavna, Sve je na njoj i u njoj bilo svedeno. Posedovala je iritantnu jednostavnost. Ne kažem da je bila glupa, naprotiv. Čime li sam bio zanesen, pitao sam se, kad sam pristao na njenu blizinu; Kako sam samo mogao sebi da nametnem tako stranu, udaljenu, hladnu i nemaštovitu osobu. Ali kasno je. Odmah je bilo kasno. Pokajao sam se iste noći, bio na mah od odlaska. Zavideo sam joj na toj prostoj jednostavnosti koja oslobađa grizodušja, no ipak nikad nisam poželeo te crno-bele misli, život bez ideala, besmislenu potrebu da se u svakom trenutku bude korektan, njeno kompulzivno insistiranje na objektivnosti, surovo vežbano na bližnjima.
Njena svakodnevica...Bezbrižno je tonula u san i to za tren, kao da nikome ništa nije dužna. Spavala je snom bez snova. Lice joj se u snu krivilo u antipatičnu grimasu. Tanak mlaz pljuvačke ponekad joj se cedio iz ugla poluotvorenih usta. Zamišljao sam da projektujem tu sliku iza njenih leđa, na primer, usred njenog samozadovoljnog ekspozea pred  publikom, ili pred prijateljima koje je uvek nesvesno zavodila, zaokupljajući im pažnju svim raspoloživim sredstvima; Rečima, gestovima, grimasama, stvarnim i izmišljenim pripovestima, o svojim i tuđim, a prisvojenim dogodovštinama; Razmetala se, kao paunica, flertujući i sa muškarcima i sa ženama; U tim prilikama, ravnodušno sam je posmatrao kao retkog insekta. Ono što me je zaista uznemiravalo je to, što se nikad, ali nikad, nije spontano nasmejala. Glasan smeh, plač, ljutnja, ili bilo koja druga demonstracija emocije bilo koje vrste, u njoj je budila uznemirenost. Grozila se toga. S druge strane, neprekidno je trpela moja neproduktivna, zajedljiva poređenja. Nekad sam ih izgovarao, a nekad su bledela neizrečena. A i bolje da ih ne izgovaram; Mogla su da proizvedu samo duge periode tišine, ništa drugo.
Još uvek sam pravio krugove po kvartu izmišljajući sebi odredišta, ne bih li ispunio vreme do povratka. Vizuelizovao sam ono što sam želeo da se dogodi. Hteo sam da odredim tok događaja, da utičem na ishod. Razbuktavao sam sebi maštu zamišljajući ono što sam priželjkivao; Ući u potpuno prazan prostor u kojem nema ni jednog predmeta, bio bi dobar početak. Ali, to se izvesno neće dogoditi, jer sam slab i neodređen u svojim stavovima i zahtevima. Sada plaćam cenu za to. Statiram, razzglobljen kao istrošena, klimava marioneta; I kao da sedim u mračnoj sali sa ljudima koje ne vidim, ali čije prisustvo osećam, pogleda zakovanog za filmsko platno na kome se smenjuju slike..."