Aug 12, 2011

Lav stori

Bili smo sigurni da ćemo naći sobu u malom ribarskom mestašcetu, gde smo se zaputili na blef, bez rezervacije. Bilo je sparno i vrelo kad smo parkirali auto, posle dugog puta, ispred turističke agencije. Kovrdžava crnka nam je ubedljivo saopštila, a da nismo ni rečenicu završili: No rums. Evriting ful. Baš divno. Gud for as. Naravno, nepokolebljivo smo zasukali nogavice i krenuli od jedne do druge kuće sa spuštenim tendama i to još u vreme sieste, da u sebi dokažemo crnki da greši. Sunce je već bilo blizu vrhova plavičastih brda u daljini, kad smo naišli na pretposlednju u nizu bašti koje su delovale vrlo privatno, pa smo  pomislili da je crnka iz agencije ipak dobro obaveštena. Helou, rums? Eni fri rums? Iza krupne siluete na vratima šarmantne mediteranske vile, gorelo je žuto svetlo. Za stolom na terasi, na šarenoj mušemi mamila je crvena lubenica, lepa kao sa akvarela. Domaćin se očito sladio. On priđe ogradi, osmotri nas ozbiljno, odmaknuvši glavu unazad kao da je dalekovid i upita odakle smo. Odgovor mu razvuče osmeh. Jes, jes, kam in - ima! - neočekivano ubaci i poznatu reč. Mi se obradovasmo kao deca. Janis (ubrzo saznasmo ime) nas hitro uvuče u dvorište, pozva ženu odnekud sa sprata, popnu se sa nama gore da vidimo u belo okrečenu sobu sa plavim šalukatrama, muškatlama u prozorima i čistim belim čaršavima na krevetima. Ljubazno pita, da li nam odgovara. Ma, san snova, ali ne znam kako to na engleski da prevedem...Dream of the dreams, maybe...Uselili smo se u roku od pola sata i krenuli da tražimo restoran u kom bismo večerali ili neki fast fud giros, ali u bašti pod tendom, na stolu sa šarenom mušemom, pušile su se sarmice uvijene u lišće vinove loze, kajmak u zemljanoj činiji i pita od vanile. Sve kao kod kuće, osim pite od vanile, to sam prvi put probala. Sledećih deset dana, Janis nam je diskretno ugađao kao da smo njegova deca, koja inače žive i rade u tuđini, kako Janis kaže. Izbegavali smo Janisove sitne, svakodnevne ljubaznosti koliko god smo mogli, jer mu ništa zauzvrat nismo mogli ponuditi ovde u njegovoj kući. A on kao da uopšte za to nije mario. Pitali smo se kakav je to čovek Janis. Kako je moguće da postoji tako ljubazan čovek. Neodređen je bio i u vezi izdavanja pansiona; Reče, ne izdaje uvek i svakom. Pa, i to je u redu. Neka radi čovek kako želi. I tako smo divno živeli nas četvoro skoro deset dana; Zajedno smo nabavljali namirnice, zajedno se okupljali oko stola, pili kafu, jeli voće, sporazumevali se rukama, nogama, na nemačkom, srpskom i engleskom, i bezbroj puta izgovorili efharisto, Janisu i Froso. Poslednje večeri pred polazak, insistirao je da idemo na večeru u restoran  njegovog prijatelja. Poručivao je dugo; Kaže,  bio je konobar, nekad davno, pa zna šta hoće i kako hoće da se spremi hrana. Kaže, otišao je iz sela, baš odavde, ispred ovog platana pored kojeg sad sedimo; Tu je stizao autobus svake srede; Otišao je sa jednim koferom; Imao je sreće da se zaposli u velikom berlinskom restoranu; Dugo je prao sudove; Kad su ruke počele da mu krvare, unapređen je u konobara i tako dalje;
A onda je došla Marija. Beograđanka. Crna, lepa, zgodna; Sinuše mu oči  na čas dok je to govorio; Vitka i visoka; Zbog Janisa je nosila baletanke; Zaposlila se kao kuvarica. Perfekt kuk, kaže Janis. Kad završe posao, volela je da ide na Cigane, da lumpuje; Pevala je i igrala, temperamentna Marija, a Janis je obožavao; Voleo sam je vise od zivota, kaže. Senka pređe Janisu preko lica. Mi se uozbiljismo, a i atmosfera se nekako promeni, kao da se fenjeri utuliše....Kao da Marija, nevidljiva, zauze mesto na četvrtoj praznoj stolici, te sluša i gleda svog Janisa kako o njoj priča i stvara nam ubedljive slike koje nas uvlače u priču. Radili su dan i noć, Janis i Marija. Hard džob, veri hard...Skupljali su novac i maštali o restoranu, sa pansionom, baš ovde u Janisovom rodnom selu. Isplanirali su sve detalje; Maria, moya Maria...Iznenada, klonu Janisova glava iznad stola i široka ramena zatresu mu se u dva drhtaja; Plače Janis. Rukom brzo zakloni oči i otare suze. Uze da smota cigaretu, da uposli ruke, i nastavi da priča; Gazda poslao Mariju da radi u drugom restoranu. Čekao je Janis te večeri da se vrati, a onda ga zvali iz bolnice da hitno dođe. Saobraćajka kažu. Nikome ništa, ogrebotine samo, no jedino Marija loše. Lekarima rekla da zovu Janisa, sačekala ga i izdahnula. Krupne suze, jednu za drugom upi plavo-bela salveta. Vratio se Janis kući, nije dugo čekao. Nije mogao da ostane tamo gde ga sve podsećalo na Mariju. Restoran nije više želeo. Novac je uložio u posao s maslinama. To je i njegov otac radio. Oženio Froso i rodio dva sina. Sagradio kuću na dva sprata, svakom sinu po jedan. Sad su prazni jer sinovi žive daleko. Tako u njih može da smesti retke turiste; Samo one što govore Marijinim jezikom; Da on sluša i da se seća.