Aug 9, 2012

Godišnji...

Leto je, avaj, vreme za putovanja; Čitaocima ovog bloga već je poznata moja antipatija prema histeriji koja nastaje već s početkom proleća kada počinju agresivne reklame za "putovanja iz snova", "nezaboravne provode", "daleke i egzotične destinacije" i bla, bla, bla, bla...
Ma, bez-veze...
Šta ima lepše od toga da sedim u svom komforu, malo slikam, pijem kafice, šetam, idem na Štrand, itd...Na žalost još uvek ne mogu da ukinem putovanja svojoj porodici, niti bi bilo fer da idu sami, pa sam ove godine rešila da idem u inostranstvo, ono pravo, ne u Bosnu ili Hrvatsku, da vidim familiju i zarad moje dušice (koja me je na to nagovorila), da joj pokažem jedan veliki grad (mali deo, u stvari) i njegove zanimljivosti.
Putovati je trebalo avionom,pa sam bila malo anksiozna; Mislim, bila bih ja anksiozna i na trotinetu, jer to više ima veze sa samim putovanjem, nego sa prevoznim sredstvom, jer kad treba da putujem imam osećaj kao da stvari nisu pod mojom kontrolom, kao i osećaj da srljam u nepoznato....
Na gejtu za ukrcavanje bilo je dosta putnika, među njima i jedna koja mi je još u fri šopu upala u oči, jer je neprekidno pričala mobilnim sa slušalicama na ušima, na izafektiranom engleskom (jeee...jee..uaj, yess, urili? , dont sej it, aj kenot bliv...ou? buaj lav...) i mahala rukama, stavljala noge na sedišta, krečila se, čačkala i čistila nešto ispod noktiju i bacala na pod, itd....
"Ova će živeti sto godina...", pomislim, pa me to nekakako uspokoji: Avion u koji se ova ukrca, svakako će preleteti 2000 kilometara, a da se ne sruši, jer je ona po mojoj proceni imala tek tridesetak. No međutim, smiraj nisam onašla odmah ni pored bensedina koji sam krknula za svaki slučaj, jer sam se odmah suočila sa etiketom uznemirujućeg sadržaja na sedištu ispred mog; O tom sadržaju uvek razmišljam kad letim avionom, ne da mi mira i malo me nervira, pa sam jedno vreme, mučeći sebe, analizirala njeno značenje; "Pojasevi za spasavanje su iznad sedišta"; Ček' malo...Čemu odmah o pojasevima za spasavanje? Šta to, molim vas, implicira? Da ćemo morati plivati? S maskama za kiseonik? Pobogu, pa u avionu smo, a ne na brodu, izvesnije je da ćemo padati dole, a ne, šta-ti-ja-znam, plivati, zar ne bi trebalo da nam dodaju i male boce sa kiseonikom i male padobrane u odeljke iznad sedišta i nešto specijalno (mislim da to još nije izmišljeno, ali eto ideja...) da nam zbog pritiska ne popucaju bubne opne i uputstva kako da se zakačimo za nešto, da ne budemo isisani u etar ako pukne prozor ili nešto još gore - otpadne krilo, zapali se rep, pilot zaspi, itd...? A šta ako je ispod beton? Ili drveće? Čemu onda služe šlaufi? Trebalo bi sa bording kartama da nam podele i te padobrančiće. I kacige; Za tvrde podloge. Definitivno. Bilo bi mi stvarno lakše. O tome da rešenja za putnike nema ako se nešto desi u vazduhu, pa je to razlog što nam ne daju padobrančiće - ne želim da razmišljam.
Inače, mislim da sam jedini  putnik koji svaki put, pomno prati stjuardesu koja demonstrira šta treba raditi u slučaju prinudnog sletanja aviona (...kako mrzim te četiri reči).
Sekunde pre uzletanja, dok avion rula pistom punim kapacitetom, uvek imam poriv da pripomognem kao što Fred Kremenko vozi svoj auto, da malo potrčim, jer  imam osećaj da će početi da odskakuje od piste kao oni aviončići iz crtanih filmova, ILI - da povučem crvenu ručicu (koja na žalost, postoji samo u vozovima; (Da li??) za prinudno zaustavljanje i da se uz izvinjenje što ih, eto, remetim, iskrcam napolje. Ništa od toga ne radim, nego u sebi, nastavljam da analiziram unutrašnjost i spoljašnjost aviona svojim stručnim okom, ne bih li utvrdila neke nepravilnosti. Naravno da se svaki put pitam da li su tehničari izvršili detaljan pregled i nadam se da ću u budućnosti videti krila koja se ne mrdaju preterano dok avion leti, i spojena nečim solidnijim od onih zakivaka koji liče na drikere sa teksas košulje. I tako...Povraćam u autu, na brodu imam morsku bolest pa takođe povraćam ili imam migrenu (ali brale, lakše podnosim, jer brod je brod - znam da plivam, ali da letim, to baš ne znam)no, naterana ili priterana da putujem, ipak stižem ponegde. Tako sam dospela, u jednom komadu (zahvaljujući onoj lujki što je čačkala nokte) i na Gatvik, pa odatle, nešto sigurnijim prevoznim sredstvom, i do našeg konačnog odredišta - Londona.
Nastavak ovih dana...

Jun 15, 2012

Poseta

Dogovor je bio da dođem u šest... Stigla sam u šest i petnaest... Pozvonila sam prvi put i čekala...Čekala...
Znam da ne voliš kad neko uporno zvoni više puta. "To rade nervozni i nestrpljivi ljudi." Pošto nije bilo odgovora, pozvonila sam još jednom, rizikujući da te iznerviram, ali nisam te dugo videla, pa sam bila spremna da istrpim što god budeš imao da mi kažeš. Kako nije bilo odgovora, pozvonila sam i treći put, već ozbiljno zabrinuta; Glas ti je jutros zvučao umorno i ja sad svašta zamišljam, bojim se... Da nisi pao, da nisi zapeo, onesvestio se? Možda si, pak, izašao časom do radnje? Razmišljam...Zakasnila sam samo petnaest minuta, nemoguće da si otišao, nemoguće da se nisi vratio i ako si bio napolju, pa čekao bi me me valjda? Da nisi unutra?
Shvatam.
Idem teška koraka do kuće.
Izvini što sam zakasnila.



Jan 4, 2012

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

,
video
Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca,  da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju  po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad trčiš kući bos; Jer kad podne odzvoni, sramota je zateći se nepozvan kod nekog u vreme ručka.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
eki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.