Jan 4, 2012

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

,
Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca,  da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju  po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad trčiš kući bos; Jer kad podne odzvoni, sramota je zateći se nepozvan kod nekog u vreme ručka.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
eki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.

13 comments:

Mara said...

Najlepša azbuka koju sam do sad videla. I ubedljivo najdragocenija sećanja iz detinjstva. Vredi ih sačuvati od zaborava. :)

Moj tzv. život said...

Hvala Maro! :)

Jelena said...

Nije da nemam šta da radim, ali sam se ovom postu vraćala više puta danas :)

Moj tzv. život said...

:) hvala Jelena! Znači da ti se sviđa, da sam uspela da dočaram "atmosferu"...:)

Maya said...

Zanimljive asocijacije. Bas jedan kreativan post :)

sretno dijete said...

Kod mene je baka imala malu, barsku, kornjacu, koju sam ja zvao Milka.
Ne znam odakle se stvorila u njenom dvoristu, al' meni je uvijek gust bio da je hranim malinama. Stavim malinu ispred nje i promatram kako sporo izranja glavom iz oklopa i ko zaboravljena prahistorijska zvijer halapljivo guta malinu ispred sebe. Ma prava je Godzila bila.
Btw, sretnu i veselu Novu godinu zelim ti :)

Moj tzv. život said...

Hvala na lepim željama - takođe! Jedno vreme sam ti ostavljala komentare na blogu, ti nisi odgovarao, pa rekoh - da se sklonim, možda čoveku idem na živce :))Anyway, drago mi je i zbog pričice o kornjačici, to znači da te moja priča na to podsetila :))

sretno dijete said...

Hm...ne znam, mozda sam slucajno propustio neki komentar. Vecinom odgovorim na svaki, kulturan sam covjek ja moj tzv. zivote, osebi i prisibi, ono bas, gospodin pravi :)

Btw, moja je prabaka imala kobilu, Zora se zvala. Bila je zagasito crna, ko iz horor filmova, mislim, kobila, a ne prabaka, a naredbe je izvrsavala na njemackom. I kako sam ja kao dijete u to vrijeme gledao seriju "Zimovanje u Jakobsfeldu", pravo sam se plasio njenog njenog mocnog izgleda, kontam, ako je Sturm mogao onog folksdojcera ugrist za ruku, mene bi Zora garant kopitom degazirala bez puno razmisljanja i pardona.
Petak je popodne i malo mi je dosadno...

Moj tzv. život said...

Neka, neka, kad ti je dosadno ti navrni da se ispričamo :)) Morala bih još koju azbuku kad bih htela da se svega setim...Pored Lise, kraj zida bio je takav crn kao Zora, drugi konj - Tatar...presijavao se na plavo kako je crn bio...I serija...Ja sam rođen tamo na salašu, u ravnici kraj maloga rita...Fantastično! Kako je to bilo davno...

sretno dijete said...

Evo, kisa kod mene, pa da jos malo navratim do tebe :)
Sve je to lijepo, te simpaticne, ozivljene, sekvence djetinjstva, te epizode odrastanja i sazrijevanja. I lijepo je to da smo imali nekog na selu, pa sad u sjecanju kao zreli ljudi nosimo taj neki drugi, za nas, gradsku djecu, caroban svijet, pun domacih zivotinja i neobicnih mirisa.
Ali, sta je sa onim manje simpaticnim. Moja je baka znala iznenada uhvatit kokos za noge, poloziti na panj, oko kojeg su se vazda muhe skupljale i tu bi u sekundi, jednim zamahom sjekire, odsjekla glavu nemocnoj zivotinji, a ona bi se glava zakotrljala zajedno sa truplom jos neko vrijeme po dvoristu dok bi se copor macaka stvorio odnekud ganjajuci glavu ko fudbalsku loptu. Sestro draga virtualna, trauma je to ziva bila. Dan danas ne jedem kokosju supu.
Btw, omiljena emisija djetinjstava mi je Price iz Nepricave :)

pozdrav veliki

P.S. Joj jesam se napisao. Gori sam od Prakticne Zene...

Moj tzv. život said...

u-je, znam to. sećam se. malo drugačije je izgledao taj "ritual", ovaj, nije se glava kotrljala...ako znaš na šta mislim...:)) Izgleda da ja nisam povezala klopu s tim, tako da sam uredno jela...:)) Meni je sjajna emisija bila Neven, što je pravio onaj Timoti Bajford...Vrlo duhovito...

Ljubic bejbic said...

Citam tvoj blog i jedva sam se odlepila od kompjutera.Krivac si sto sam jutros ustala neispavana sa podocnjacima do kolena,ali nastavi tako dobro da pises,sejv d planet.Jer retko se smejem ovih dana,a tvoj pogled na zivot je smehotresan i super.

Moj tzv. život said...

Hvala i dobrodošla Ljubić; Ne bih nikad tipovala da će ovaj post izazvati ovoliko komentara, jer je suviše ličan - a eto, iznenadila sam se, pozitivno, naravno. Hvala u svakom slučaju!