Aug 9, 2012

Godišnji...

Leto je, avaj, vreme za putovanja; Čitaocima ovog bloga već je poznata moja antipatija prema histeriji koja nastaje već s početkom proleća kada počinju agresivne reklame za "putovanja iz snova", "nezaboravne provode", "daleke i egzotične destinacije" i bla, bla, bla, bla...
Ma, bez-veze...
Šta ima lepše od toga da sedim u svom komforu, malo slikam, pijem kafice, šetam, idem na Štrand, itd...Na žalost još uvek ne mogu da ukinem putovanja svojoj porodici, niti bi bilo fer da idu sami, pa sam ove godine rešila da idem u inostranstvo, ono pravo, ne u Bosnu ili Hrvatsku, da vidim familiju i zarad moje dušice (koja me je na to nagovorila), da joj pokažem jedan veliki grad (mali deo, u stvari) i njegove zanimljivosti.
Putovati je trebalo avionom,pa sam bila malo anksiozna; Mislim, bila bih ja anksiozna i na trotinetu, jer to više ima veze sa samim putovanjem, nego sa prevoznim sredstvom, jer kad treba da putujem imam osećaj kao da stvari nisu pod mojom kontrolom, kao i osećaj da srljam u nepoznato....
Na gejtu za ukrcavanje bilo je dosta putnika, među njima i jedna koja mi je još u fri šopu upala u oči, jer je neprekidno pričala mobilnim sa slušalicama na ušima, na izafektiranom engleskom (jeee...jee..uaj, yess, urili? , dont sej it, aj kenot bliv...ou? buaj lav...) i mahala rukama, stavljala noge na sedišta, krečila se, čačkala i čistila nešto ispod noktiju i bacala na pod, itd....
"Ova će živeti sto godina...", pomislim, pa me to nekakako uspokoji: Avion u koji se ova ukrca, svakako će preleteti 2000 kilometara, a da se ne sruši, jer je ona po mojoj proceni imala tek tridesetak. No međutim, smiraj nisam onašla odmah ni pored bensedina koji sam krknula za svaki slučaj, jer sam se odmah suočila sa etiketom uznemirujućeg sadržaja na sedištu ispred mog; O tom sadržaju uvek razmišljam kad letim avionom, ne da mi mira i malo me nervira, pa sam jedno vreme, mučeći sebe, analizirala njeno značenje; "Pojasevi za spasavanje su iznad sedišta"; Ček' malo...Čemu odmah o pojasevima za spasavanje? Šta to, molim vas, implicira? Da ćemo morati plivati? S maskama za kiseonik? Pobogu, pa u avionu smo, a ne na brodu, izvesnije je da ćemo padati dole, a ne, šta-ti-ja-znam, plivati, zar ne bi trebalo da nam dodaju i male boce sa kiseonikom i male padobrane u odeljke iznad sedišta i nešto specijalno (mislim da to još nije izmišljeno, ali eto ideja...) da nam zbog pritiska ne popucaju bubne opne i uputstva kako da se zakačimo za nešto, da ne budemo isisani u etar ako pukne prozor ili nešto još gore - otpadne krilo, zapali se rep, pilot zaspi, itd...? A šta ako je ispod beton? Ili drveće? Čemu onda služe šlaufi? Trebalo bi sa bording kartama da nam podele i te padobrančiće. I kacige; Za tvrde podloge. Definitivno. Bilo bi mi stvarno lakše. O tome da rešenja za putnike nema ako se nešto desi u vazduhu, pa je to razlog što nam ne daju padobrančiće - ne želim da razmišljam.
Inače, mislim da sam jedini  putnik koji svaki put, pomno prati stjuardesu koja demonstrira šta treba raditi u slučaju prinudnog sletanja aviona (...kako mrzim te četiri reči).
Sekunde pre uzletanja, dok avion rula pistom punim kapacitetom, uvek imam poriv da pripomognem kao što Fred Kremenko vozi svoj auto, da malo potrčim, jer  imam osećaj da će početi da odskakuje od piste kao oni aviončići iz crtanih filmova, ILI - da povučem crvenu ručicu (koja na žalost, postoji samo u vozovima; (Da li??) za prinudno zaustavljanje i da se uz izvinjenje što ih, eto, remetim, iskrcam napolje. Ništa od toga ne radim, nego u sebi, nastavljam da analiziram unutrašnjost i spoljašnjost aviona svojim stručnim okom, ne bih li utvrdila neke nepravilnosti. Naravno da se svaki put pitam da li su tehničari izvršili detaljan pregled i nadam se da ću u budućnosti videti krila koja se ne mrdaju preterano dok avion leti, i spojena nečim solidnijim od onih zakivaka koji liče na drikere sa teksas košulje. I tako...Povraćam u autu, na brodu imam morsku bolest pa takođe povraćam ili imam migrenu (ali brale, lakše podnosim, jer brod je brod - znam da plivam, ali da letim, to baš ne znam)no, naterana ili priterana da putujem, ipak stižem ponegde. Tako sam dospela, u jednom komadu (zahvaljujući onoj lujki što je čačkala nokte) i na Gatvik, pa odatle, nešto sigurnijim prevoznim sredstvom, i do našeg konačnog odredišta - Londona.
Nastavak ovih dana...

7 comments:

Zuckerwasser said...

bolje bi bilo da u pregradak spakuju neki otrov sa momentalnim dejstvom za pod zub, ili kakvo vatreno oruzje, da se covek spase agonije u slucaju da stvari krenu naopako.

Moj tzv. život said...

hahh, dobra ideja!

Maleni Miš said...

Kakva si ti kraljica. Do suza me je nasmejao post :D
Sada vidim da je mnogo vremena prošlo od njega pa se samo mogu nadati da nisi odustala od pisanja bloga.
Ja volim da putujem i ne bojim se vožnje. Ali sam imala iskustvo u avionu tipa: napolju mrak, svi spavaju, ja gledam kroz prozor i vidim varnice na krilu (ni sad ne znam je l to normalna pojava), i odjednom ruka koja spušta onu plastičnu roletnu na prozor-stjuart me obaveštava da menjamo vremensku zonu, pa će polako da sviće a svi spavaju...hmmmm, nisam posle prestajala da se tripujem da nam je došao kraj :D

Moj tzv. život said...

Hvala Mali Mišu; Nisam još definitivno odustala, ali nemam više onog entuzijazma i vremena, a bojim se i da su mi teme malo dosadne; Tek kad vidim ovakav komentar znam da to neko i dalje čita i da vredi pisati! Zato - hvala još jednom! :)

Maleni Miš said...

eeeee, nema onda odustajanja nikako! Vreme će se već naći:) Čekam nov post, samo da znaš...da me ne izneveriš ;)
Teme nisu dosadne, ja sam baš uživala, dakle, tu smo:)

Obican Citalac said...

Dobra si. Kad će nastavak? Guraj dalje, ne odustaj. Slučajno naleteh na ovaj tvoj blog, jer sam i ja nedavno napravio svoj i počeo da objavljujem komentare.

Moj tzv. život said...

Hvala Čitaoče na podršci! Vidim i kod tebe zanimljive teme ;) koje upravo iščitavam...Pa se vidimo i čujemo! :)