Oct 26, 2013

Šeher. Fragmenti.



Kad je mamina ruka koja je mahala kroz prozor voza nestala u krivini, ostala sam potpuno sama u nepoznatom gradu. 
Stan sam iznajmila nadomak Baš čaršije, kod izvesnog Mithata S. mladog profesora filozofije. Do te kuće, dolazilo se strmom ulicom uzbrdo, pored "Starog sata". Bio je friško oženjen nekom primitivkom iz Goražda, zaboravih joj ime. Mati mu je bila Albanka iz Ulcinja, a otac pokojni. Baškarili su se, kao vlasnici cele zgrade podeljene na stanove, sve dok nije zaškripalo s novcima. Navodno je ta mati donela velik miraz, zbog kog su onomad bili imućnija porodica u kraju. Onda su počeli da daju u zakup deo po deo. Tako meni zapade ta sobica, samo vratima odvojena od njihove. Ničega se nisu ustručavali, pa sam kirijom plaćala i kasne noćne razgovore, njihove grlate prijatelje, glupe Goraždankine telefonske razgovore, i šta sve ne. 
Potiskujući gađenje na njihovu intimu, na njene neoprane gaće i čarape koje sam zaticala na podu kupatila, večito ostavljene da se kisele u limenom lavoru, na njeno klečanje dok razvlači pitu i žonglira pljosnatim i gnjecavim parčetom testa oko glave, pa na dole, na čudni, konstantni i neodređeni  vonj njihovog stana, provela sam tu neko vreme. U njihovu kuhinju nisam smela da uđem ni po čašu vode. Nisam pitala zašto. Možda nisam bila košer, đavo će ga znati zašto. Ona je za sebe ponosno govorila da je ortodoksna muslimanka. Značenje reči joj je valjda filozof objasnio, jer ona pošteno nije mogla ni da ga izgovori. Kupanje je bilo dozvoljeno, ako ostane tople vode. Uglavnom nije ostajalo, pa sam posle tuširanja/polivanja hladnim, tankim mlazom, trčala u sobu pod čaršave, dok se ne reanimiram iz hipotermije; Srećom, ostala sam tu samo godinu dana, dok nisam položila sve ispite u junskom roku, što je bio uslov za premeštaj, kod kuće. 
Elem;
Nisam u tom gradu imala ni prijatelje ni poznanike. A pitala sam se gde se dede ona poslovična gostoljubivost i otvorenost sarajevske raje. Vreme bez igde ikoga provodila sam uglavnom pod čkiljavom sijalicom od 60 vati, praveći skice i čitajući knjige. Kad bi samoća postala neizdržljiva, i sve mi dosadilo, išla bih u šetnje, razgledala izloge na Čaršiji, sedela na klupi kraj Miljacke bez misli. Jednom sam htela da uđem u katedralu, da se pravim katolik, pa da ispovedim makar-šta u onoj kabinici, samo da mogu da razgovaram s nekim. Odbacila sam tu ideju. U našoj crkvi sam mogla samo da sedim, tamo nema kabinice. Ali retko sam zalazila u crkvu, svega dva ili tri puta. Tamo bih bivala nekako, još neraspoloženija, zbog pomrčine, tamjana i  žene u crnom, pakosnog pogleda, što je prodavala voštanice.
Hranila sam se u menzi koja je imala izbor od tri vrste jela, sva tri istog ustajalog ukusa. Za stolom sam sedela sama. Alternativa menzi su bile pekare i ćevabdžinice. Novac za hranu, smeštaj i džeparac, dobijala sam od kuće na svake dve nedelje. Jednog petka, otišla sam sa dostavnicom na poštu, ali pošta je bila zatvorena. Bio je praznik. Računajući na pošiljku, potpuno nepromišljeno, nisam ostavila novac u rezervi. Računala sam da ću ih rutinski podići. Preostalo mi je jedino da premostim vikend sa nešto pti bera i čaja od kamilice. U subotu sam iskrckala poslednje mrve iz kutije. Ostatak dana pila sam samo čaj od kamilice. Kada sam kasnije čitala ispovesti ljudi koji su o tome pisali, tačno sam znala, na šta misle kada kažu da kad znaš da hrane nema, glad postaje sve nepodnošljivija. U nedelju ujutro, skuvala sam čaj od iskorišćene kesice od sinoć. Samo sam je prelila vrućom vodom. Nisam mogla da se skoncentrišem, pa sam krenula u šetnju. Pekla me samoća, i osećala sam se jadnije nego ikad. Prolazilo mi je kroz glavu da pozovem moje, možda nešto smisle...Ali sam odustala, bojeći se da će se samo uzrujati, a znamo i oni i ja da ovde ne poznajem nikoga od koga bih novac mogla pozajmiti. Nekoliko puta sam prošla kaldrmom ispred burekdžinice, sve dok nisam shvatila da postajem upadljiva. Samu sebe sam prenerazila mišlju, da uđem unutra i zamolim za porciju bureka na odloženo plaćanje, na poverenje. Lomila sam se. Sramota je. Odustajem. Krećem gore, uz ulicu. Ipak, vraćam se, pa kobajagi gledam srebro u izlogu. Ipak, neću, odlazim. No, vraćam se, idem niz kaldrmu prema buregdžinici. Imam samo još ovu šansu, jer sam toliko puta prošla, da me je pekar uočio. U magnovenju, šacnem da nema mušterija (biće manja sramota, pomislih), prelomim i uđem u buregdžinicu. Crvena u licu kao bulka, jedva promucam molbu pekarskom kalfi. On se bez razmišljanja maši za tepsiju, baci na kantar 250 grama bureka, vešto ga zamota u pak papir i pruži na stakleni pult u visini mojih očiju. Nemoj, bona, ne treba da dolaziš u ponedjeljak, časti kuća, reče. Nasmeši se I odmahne rukom.

Ne mogu nikad zaboraviti pekarskog kalfu i taj burek.
I ne mogu zaboraviti osećaj sramote. Zbog bureka. Zbog gladi.
Nikad više nisam prošla tom džadom.